Pesma o vinogradu
1 Pevaću sada dragome svome,
pesmu dragoga svoga
o vinogradu njegovom:
Moj dragi je imao vinograd
na padini rodnog brega.
2 Okopao ga je i iskrčio kamenje,
pa najbolju lozu posadio.
Sagradio je kulu-stražaru usred njega
i iskopao muljaču.
Nadao se da će roditi grožđe,
a on rodi vinjagu.
3 „Sada, žitelji Jerusalima
i vi, Judeji,
presudite između mene
i moga vinograda.
4 Šta se još moglo učiniti za moj vinograd
a da ja nisam učinio?
Kad sam se nadao da će roditi grožđe,
zašto je rodio vinjagu?
5 Reći ću vam sada
šta ću uraditi sa svojim vinogradom:
Ukloniću mu živicu,
i biće opustošen.
Razvaliću zid oko njega,
i biće izgažen.
6 U pustolinu ću ga pretvoriti,
neobrezanog i neokopanog;
u njemu će rasti drač i trnje.
I zapovediću oblacima
da ga kišom ne zalivaju.”
7 Jer, vinograd Jehove nad vojskama
jeste narod Izraelov,
a Judeji
vrt miline njegove.
Nadao se pravdi,
a kad tamo – krvoproliće;
pravednosti se nadao,
a kad tamo – vapaj.
Prekori i osuda
8 Teško vama koji kuću dodajete kući
i spajate njivu s njivom,
dok sve ne zauzmete
i ne ostanete sami da živite u zemlji.
9 Jehova nad vojskama na moje uši reče:
„Da, mnoge kuće će opusteti;
velike i lepe kuće ostaće bez stanara.
10 Deset jutara[a] vinograda daće samo bat[b] vina,
homer[c] semena samo efu[d] žita.”
11 Teško onima koji ustaju rano
da bi trčali za pićem
i koji do kasno u noć sede
dok ih vino ne raspali.
12 Na gozbama im harfe i lire,
daire, frule i vino,
a za dela Jehovina ne mare,
njegovo delo ne poštuju.
13 Zato će moj narod otići u izgnanstvo,
jer nema pameti.
Njegovi uglednici umiraće od gladi,
a prost narod izgarati od žeđi.
14 Zato je Šeol uvećao svoju proždrljivost
i neizmerno razjapio svoje čeljusti.
U njega će sići njegovi plemići i prost narod,
sa njegovim bukačima i veseljacima.
15 Zato će čovek biti unižen,
svi ljudi poniženi
i oboren pogled bahatih.
16 A Jehova nad vojskama uzdići će se deleći pravdu
i Sveti Bog pravednošću pokazati svoju svetost.
17 Tada će jaganjci pásti kao na svom pašnjaku
i utovljene ovce i jarići brstiti među ruševinama.
18 Teško onima koji greh vuku konopcima prevare
i krivicu kao kolskom užadi,
19 koji govore: „Neka pohita,
neka požuri sa svojim delom,
da ga vidimo.
Neka se približi,
neka dođe naum Sveca Izraelovog,
da bismo znali.”
20 Teško onima koji zlo zovu dobrim,
a dobro zlim,
koji tamu prikazuju kao svetlost,
a svetlost kao tamu,
koji gorko prikazuju kao slatko,
a slatko kao gorko.
21 Teško onima koji su mudri u svojim očima
i sami pred sobom pametni.
22 Teško onima koji su junaci u ispijanju vina
i hrabri u mešanju pića,
23 koji za mito oslobađaju krivca,
a nedužnome uskraćuju pravdu.
24 Zato, kao što plameni jezici proždiru strnjiku
i osušena trava nestaje u plamenu,
tako će im istrunuti koren
i cvet im se razleteti kao prah,
jer su odbacili Zakon Jehove nad vojskama
i prezreli Reč Sveca Izraelovog.
25 Zato je Jehova planuo gnevom na svoj narod,
pa na njega digao ruku i pokosio ga.
Planine se potresoše,
leševi po ulicama leže kao smeće.
Ali njegov gnev se ne stiša,
ruka mu je još podignuta.
26 On podiže barjak dalekim narodima,
zviždukom ih pozva s kraja zemlje,
i evo ih, stižu hitro, brzo!
27 Niko od njih se ne umara i ne posrće,
niko ne drema niti spava.
Nijedan pojas nije otpasan,
nijedan remen na sandali pokidan.
28 Strele im oštre,
svi lukovi nategnuti,
kopita njihovih konja kao kremen,
točkovi kola kao vihor.
29 Rika im je kao lavlja,
kao mladi lavovi riču.
Reže i svoj plen grabe i odnose,
a nikoga da izbavi.
30 Toga dana će hučati nad Izraelom
kao kada huče morski talasi.
Pogledaš li zemlju – sve tama, nevolja,
oblaci progutali svetlost.
