Isaijino poslanje
1 One godine kada je umro car Ozija, videh Gospoda kako sedi na prestolu, visokom i uzvišenom, a skutovi njegovog ogrtača ispunjavaju Hram. 2 Nad njim su stajali serafimi, od kojih je svaki imao šest krila: dva krila da zakloni lice, dva da zakloni noge i dva da njima leti. 3 Oni su dovikivali jedan drugom:
„Svet, svet, svet je Jehova nad vojskama!
Sva zemlja je puna njegove Slave!”
4 Od glasa onih koji su dovikivali tresli su se dovraci i pragovi, a Hram se ispunio dimom.
5 Ja rekoh: „Teško meni, propadoh! Jer, čovek sam nečistih usana i živim među narodom nečistih usana, a moje oči videše Cara, Jehove nad vojskama.”
6 Tada do mene dolete jedan od serafima. U ruci mu je bila žeravica koju je mašicama uzeo sa žrtvenika. 7 On mi njome dotače usta i reče: „Evo, ovo ti je dotaklo usne; tvoja krivica je uklonjena i greh oprošten.”
8 Tada čuh glas Gospodnji kako govori: „Koga da pošaljem? I ko će poći za nas?”
A ja rekoh: „Evo mene! Mene pošalji!”
9 On reče: „Idi i reci ovom narodu:
‚Slušali i slušali, ali ne razumeli;
gledali i gledali, ali ne videli.‘
10 Otvrdni srce ovom narodu;
otupi im uši i zatvori im oči.
Inače bi očima videli,
ušima čuli, srcem razumeli
i obratili se i izlečili.”
11 Ja rekoh: „Dokle, Gospode?”
A on odgovori:
„Dok gradovi ne budu ruševine
i bez žitelja;
dok kuće ne budu bez igde ikoga
i njive propale i opustošene;
12 dok Jehova ljude ne protera daleko
i zemlja sasvim ne opusti.
13 Ako ih i desetina ostane,
i oni će biti zatrveni.
Ali, kao smrdljika ili hrast
kada se poseku do panja,
njihov panj biće sveta semenka.”
