1 O, kad bi nebesa pocepao i sišao!
Planine bi se zatresle pred tobom!
2 Kao što oganj zapali grančice
i čini da voda proključa,
siđi da obznaniš svoje Ime
svojim neprijateljima,
da narodi zadrhte pred tobom!
3 Jer, kada si činio strahotna dela
koja nismo očekivali,
silazio si i planine su se
tresle pred tobom.
4 Od pradavnih vremena niko nije čuo,
nijedno uho nije čulo,
nijedno oko videlo
drugoga Boga osim tebe,
koji radi u korist onih koji ga iščekuju.
5 Ti priskačeš u pomoć
onima koji rado čine ono što je pravo,
koji se sećaju tvojih puteva.
Ali, kad si se razgnevio,
mi zgrešismo
i neprestano grešimo.
Kako onda da se spasemo?
6 Svi smo postali kao nečist čovek,
a sva naša pravedna dela kao zaprljana krpa.
Svi se sušimo kao list,
a naši gresi nas odnose kao vetar.
7 Niko ne priziva tvoje Ime
niti se trudi da do tebe dopre,
jer ti si svoje lice sakrio od nas
i pustio nas da iskopnimo
zbog naših greha.
8 A ipak, Jehova, ti si naš Otac.
Mi smo glina, ti si grnčar –
svi smo tvoje delo.
9 Ne gnevi se prekomerno, Jehova,
ne sećaj se naših greha doveka.
Pogledaj na nas, molimo te,
jer svi smo tvoj narod.
10 Tvoji sveti gradovi postadoše pustinje;
Sion je pustinja, Jerusalim pustolina.
11 Naš sveti i slavni Hram,
gde su ti naši očevi iskazivali hvalu,
spaljen je ognjem
i sve nama dragoceno u ruševinama leži.
12 Zar ćeš se posle svega i dalje susprezati, Jehova?
Zar ćeš i dalje ćutati i prekomerno nas kažnjavati?
