Jonina ljutnja i Božija milost
1 Ali Joni to nije bilo milo i on se silno naljuti, 2 pa se ovako pomoli Jehovi: „Jehova, zar nisam baš tako rekao dok sam još bio u svojoj zemlji? Zato sam i požurio da pobegnem u Taršiš. Jer, znao sam da si ti milostiv i samilostan Bog, spor da se razgneviš i prepun ljubavi i nevoljan da pošalješ nesreću. 3 Zato mi sada, Jehova, oduzmi život, jer mi je bolje da umrem nego da živim.”
4 A Jehova ga upita: „Imaš li pravo što se ljutiš?”
5 Jona izađe iz grada i sede na jednom mestu istočno od njega. Tamo napravi sebi senicu, pa sede u njen hlad, čekajući da vidi šta će biti s gradom. 6 Tada Jehova, Bog, učini da loza[a] izraste nad Jonom da bi mu glava bila u hladu i da bi mu bilo udobnije, i Jona se veoma obradova lozi. 7 Ali sutradan u zoru Bog odredi jednog crva da podgrize lozu, i ona se sasuši. 8 Kada je ogranulo sunce, Bog posla vruć istočni vetar. Sunce je peklo Joninu glavu, pa on malaksa.
Dođe mu da umre, pa reče: „Bolje mi je da umrem nego da živim.”
9 Bog onda upita Jonu: „Imaš li pravo što se ljutiš zbog loze?”
„Imam”, odvrati Jona. „Toliko sam ljut da bih umro od ljutine.”
10 Jehova reče: „Toliko ti je stalo do te loze, oko koje se nisi ni trudio ni gajio je, koja je iždžikljala preko noći i uvenula preko noći, 11 a meni da ne bude stalo do velikoga grada Ninive, u kom ima više od sto dvadeset hiljada nedužnih ljudi[b] i mnogo stoke.”
