1 „Rođeni od žene
kratka je veka i pun nevolja.
2 Kao cvet nikne pa uvene,
kao senka koja beži, ne opstaje.
3 Zar u takvoga upireš pogled?
Zar njega izvodiš na sud pred sebe?
4 Ko će iz nečistog izvući čisto?
Niko!
5 Čovekov je vek određen;
odbrojao si mu mesece
i postavio granice koje ne može da pređe.
6 Stoga odvrati pogled od njega
i ostavi ga na miru,
da se svoga veka nauživa.
7 „Pa i za drvo ima nade:
ako ga poseku, opet će nići
i mladice mu se namnožiti.
8 Ako mu koren u zemlji i ostari
i panj mu se u prašini sasuši,
9 čim oseti vodu, propupeće
i kao biljka poterati mladice.
10 Ali, kad čovek umre, postaje bespomoćan,
kad smrtnik izdahne, gde je?
11 Kao što voda isparava iz mora
i korito reke ispuca i osuši se,
12 tako i čovek legne i ne ustaje.
Dok nebesa ne iščeznu,
neće se ljudi probuditi
ni otrgnuti od sna.
13 O, kad bi u Šeol hteo da me sakriješ
i skloniš me dok te gnev ne prođe,
kad bi mi rok odredio kad ćeš me se setiti.
14 Ako čovek umre,
hoće li opet živeti?
Sve vreme svog teškog služenja
čekaću dok mi ne dođe zamena.
15 Zvaćeš, i ja ću se odazvati;
čeznućeš za svojim delom.
16 Da, tada ćeš mi brojati korake,
ali na moje grehe nećeš vrebati.
17 Da, moj prestup zapečatićeš u vreći,
moj greh ćeš pokriti.
18 Ali, kao što se planina odronjava i mrvi
i stena pomera sa svog mesta,
19 kao što voda spira kamenje
i bujice otplavljuju zemlju,
tako i ti čoveku uništavaš nadu.
20 Nadjačaš ga jednom zauvek, i njega nema,
lik mu promeniš i odbaciš ga.
21 Da li mu sinove poštuju, on to ne zna,
da li ih ponižavaju, on to ne vidi.
22 On samo bol svoga tela oseća
i samo sebe oplakuje.”
