² „Mnogih takvih reči sam se naslušao.
    Jadni ste mi vi tešitelji!
³ Ima li kraja ovom blebetanju?
    Šta te to muči pa moraš da govoriš?
⁴ Da ste na mom mestu,
    i ja bih mogao da govorim kao vi,
da vas optužbama zasipam
    i da nad vama odmahujem glavom.
⁵ Ali, moja usta bi vas ohrabrila,
    uteha s mojih usana umirila.
⁶ Ako i govorim, moj bol se ne smiruje,
    ako zaćutim, on ne odlazi.
⁷ Da, Bože, ti si me iznurio,
    svu si moju zajednicu uništio.
⁸ Zbrčkao si me, i to posta svedok;
    moja mršavost ustaje i protiv mene svedoči.
⁹ Bog u svom gnevu nasrće na mene,
    rastrže me i na mene škrguće zubima.
    Moj protivnik me pogledom probada.
¹⁰ Ljudi su na mene razjapili usta,
    s prezirom me šamaraju
    i protiv mene se udružuju.
¹¹ Bog me predao zlima
    i u kandže zlikovaca me bacio.
¹² Mirno sam živeo, a on me skršio,
    za šiju me zgrabio i zdrobio.
    Kao metu me je postavio,
¹³ njegovi me strelci opkoliše.
    Bez milosti mi probada bubrege
    i moju žuč na zemlju prosipa.
¹⁴ Ranu za ranom na telu mi otvara,
    kao ratnik na mene juriša.
¹⁵ Na svoju kožu našio sam kostret
    i svoj ponos u prašinu zakopao.
¹⁶ Od plača mi se zajapurilo lice,
    senka smrti pala mi po kapcima.
¹⁷ A nema nasilja na mojim rukama
    i moja molitva je čista.