² „Kada ćeš okončati ovakve besede?
    Urazumi se, pa da razgovaramo.
³ Zašto nas smatraš za stoku?
    Zašto smo glupi u tvojim očima?
⁴ Ti koji se razdireš od gneva,
    zar hoćeš da zemlja opusti zbog tebe,
    da se hridina pomeri s mesta?
⁵ Gasi se svetlost opakoga,
    ne svetli više plamen vatre njegove.
⁶ Pomračila se svetlost u njegovom šatoru,
    utrnula je svetiljka nad njim.
⁷ Nestala je žustrina njegovog koraka,
    o sopstvene spletke se spotiče.
⁸ Noge ga vode u mrežu
    i on u njene petlje zabasa.
⁹ Zamka ga ščepa za petu,
    klopka ga čvrsto steže.
¹⁰ Vreba ga omča skrivena na zemlji,
    zamka leži na njegovoj stazi.
¹¹ Užas ga spopada sa svih strana
    i u stopu ga prati.
¹² Nedaća za njim gladuje,
    nesreća samo čeka da posrne.
¹³ Bolest mu izjeda kožu,
    prvenac smrti udove mu proždire.
¹⁴ Izvlače ga iz njegovog šatora
    i pred Cara užasa odvode.
¹⁵ U šatoru mu se nastanjuje oganj,
    gorući sumpor po stanu mu posipaju.
¹⁶ Dole mu se suši korenje,
    a gore mu grane venu.
¹⁷ Spomen na njega nestaje sa zemlje,
    ime mu se ne pominje na ulici.
¹⁸ Iz svetlosti ga teraju u tamu
    i iz sveta izgone.
¹⁹ Nema roda ni poroda u svom narodu,
    nikog preživelog tamo gde je boravio.
²⁰ Zapadnjaci se groze njegove sudbine,
    istočnjake užas spopada.
²¹ Da, takvo je boravište čoveka bezbožnog
    i mesto onoga ko Boga ne poznaje.”