Jov
1 Tada Jov odvrati:
2 „I danas mi je jadikovka čemerna;
teška je njegova ruka uprkos mom jecanju.
3 O, kad bih bar znao gde da ga nađem!
Kad bih u njegovo prebivalište mogao da odem!
4 Svoj slučaj bih izložio pred njim
i svoja usta napunio dokazima.
5 Saznao bih šta bi mi odgovorio
i razumeo reči koje mi je uputio.
6 Da li bi s velikom silom raspravljao sa mnom?
Ne, on bi popustljiv bio prema meni.
7 Tamo bi čestit čovek izneo svoj slučaj,
i ja bih se zauvek izbavio od svog sudije.
8 „Ali, odem li na istok, on nije tamo,
krenem li na zapad, ne nalazim ga.
9 Kad na severu čini dela, ja ga ne vidim,
kad skrene na jug, ne opažam ga.
10 Ali, on zna put kojim idem;
kad me proveri, izaći ću kao zlato.
11 Moje noge su njegove stope pratile,
ne skrećući, držao sam se puta njegovog.
12 Od zapovesti njegovih usana nisam odstupao,
reči usta njegovih pohranio sam u grudima.
13 Ali, kad nešto naumi, ko da ga odvrati?
Sve što poželi, on i učini.
14 Izvršiće što je odredio za mene
i mnogo je još takvih nauma spremio.
15 Zato sam se prestravio pred njim;
bojim ga se kad na sve to pomislim.
16 Bog mi je sledio srce,
Svesilni me prestravio.
17 Ali, tama me nije ućutkala,
gusta tama koja mi je lice pokrila.
