1 Potom Jov nastavi svoju besedu i reče:
2 „Tako mi Boga živoga, koji mi je uskratio pravdu,
Svesilnoga, koji mi je zagorčao dušu,
3 dok je života u meni,
daha Božijeg u mojim nozdrvama,
4 usne mi neće govoriti zlo,
ni jezik prevaru izricati.
5 Daleko bilo da priznam da ste vi u pravu;
do smrti se neću odreći svoje čestitosti.
6 Držaću se svoje pravednosti i neću je ostaviti;
dok sam živ, neće me srce prekorevati.
7 „Neka mi neprijatelj bude kao opaki,
moj protivnik kao pokvarenjak!
8 Jer, čemu bezbožnik može da se nada kad je dokrajčen,
kad mu Bog život oduzme.
9 Čuje li Bog njegov vapaj
kad ga snađe muka?
10 Hoće li se radovati u Svesilnome?
Hoće li u svako vreme prizivati Boga?
11 Poučiću vas o Božijoj ruci,
neću kriti naume Svesilnoga.
12 Eto, sami ste sve videli.
Zašto onda govorite besmislice?
13 Ovo je sudbina koju Bog dodeljuje zlome,
nasledstvo koje bezočnik prima od Svesilnoga:
14 Koliko god dece imao, od mača će izginuti
i potomstvo mu se neće nasititi hleba.
15 Koji ga nadžive, njih će sahraniti pomor,
a udovice njegove neće za njim plakati.
16 Ako srebra nagomila kao prašine
i odeće nakupi kao blata,
17 to što skupi, obući će pravednik
i nedužni će podeliti srebro.
18 Kao od paučine je kuća koju gradi,
kao senica koju je podigao čuvar.
19 Na počinak legne bogat, ali tako više neće biti:
kad otvori oči, sve je nestalo.
20 Užas ga preplavljuje kao voda,
noću ga odnosi oluja.
21 Istočni vetar ga podigne, i njega nema:
oduva ga s njegovog mesta.
22 Bez milosti se obrušava na njega
dok on od siline njegove beži glavom bez obzira.
23 Rukama plješće rugajući mu se
i fijukom ga isteruje s mesta njegovog.
