² „O, da su mi meseci koji su protekli,
    dani kad me je Bog čuvao,
³ kad mi je svetiljka njegova sijala nad glavom
    i kad sam u njegovoj svetlosti hodao kroz tamu,
⁴ dani mog zrelog doba,
    kad mi je Božije prijateljstvo šator natkriljivalo,
⁵ kad je Svesilni još bio sa mnom
    i moja deca me okruživala,
⁶ kad su moje staze plivale u mleku,
    a iz stena mi se potoci ulja izlivali.
⁷ Kad sam dolazio na gradsku kapiju
    i zauzimao svoje mesto na trgu,
⁸ mladići bi me videli i uklanjali se,
    a starci se dizali i ostajali da stoje.
⁹ Poglavari bi prekidali razgovor
    i usta pokrivali rukom,
¹⁰ glasovi plemićâ bi utihnuli,
    jezik bi im se za nepce zalepio.
¹¹ Ko god me čuo, hvalio me,
    i ko god me video, lepo je govorio o meni,
¹² jer sam izbavljao siromaha kada zavapi
    i siroče bez pomoći.
¹³ Samrtnik me blagosiljao;
    učinio sam da srce udovice radosno kliče.
¹⁴ Pravednost sam obukao kao odeću,
    pravda mi je bila ogrtač i oglavlje.
¹⁵ Bio sam oči slepome i noge hromome;
¹⁶ bio sam otac ubogima
    i neznanca zastupao u parnici.
¹⁷ Lomio sam očnjake pokvarenjaku
    i plen mu otimao između zuba.
¹⁸ Mislio sam: ‚Umreću u svom gnezdu,
    dani će mi biti kao zrnca peska.
¹⁹ Korenje će mi dopirati do vode,
    a rosa mi svu noć ležati po granama.
²⁰ Snaga će mi se stalno obnavljati
    i luk će mi u ruci biti kao nov.‘
²¹ Ljudi su me željno slušali
    i u tišini čekali moj savet.
²² Posle mojih reči, nisu progovarali,
    moje reči su ih škropile kao rosa.
²³ Iščekivali su me kao kišu
    i moje reči upijali kao pljusak prolećni.
²⁴ Kad bih im se osmehnuo, ispunili bi se nevericom,
    vedrina mog lica bila im je dragocena.
²⁵ Ja sam im put određivao
    i vodio ih kao poglavar
i kao car koji boravi među vojskom,
    kao onaj koji teši ožalošćene.