² Reče:
³ „Ne bilo dana kad sam se rodio,
    ni noći koja reče: ‚Dečak se začeo!‘
⁴ Neka se taj dan pretvori u tamu,
    ne mario za njega Bog na visini,
    svetlost ga ne osvetljavala.
⁵ Prisvojile ga tama i senka smrti,
    oblaci ga zastrli,
    pomračenja mu nadjačala svetlost.
⁶ A onu noć gusta tmina odnela,
    ne ubrajala se u dane u godini,
    ne našla se ni u jednom mesecu.
⁷ Jalova bila ona noć,
    ne čulo se u njoj radosno klicanje.
⁸ Prokleli je oni koji dan proklinju,
    koji levijatana umeju da probude.
⁹ Potamnele zvezde njenog svanuća,
    žudno čekala svetlost uzalud,
    ne ugledala zrake zorine
¹⁰ što mi nije zatvorila vrata utrobe
    ni sakrila muku od mojih očiju.
¹¹ Što nisam umro u majčinoj utrobi,
    što ne izdahnuh izlazeći iz nje?
¹² Što me kolena prihvatiše
    i što me grudi podojiše?
¹³ Jer, sad bih ležao i bio miran,
    spavao bih i počivao
¹⁴ sa carevima i savetnicima zemaljskim
    koji su sebi sagradili ruševine,
¹⁵ ili sa kneževima koji su imali zlata,
    koji su srebrom napunili kuće.
¹⁶ Ili, što nisam bio kao nedonošče zakopano,
    kao nejače što svetlost dana ne ugleda?
¹⁷ Tamo opaki ne izazivaju metež,
    tamo se iznemogli odmaraju.
¹⁸ Sužnji su na miru,
    ne čuju više viku stražara.
¹⁹ Tamo su mali i veliki,
    i rob je slobodan od svog gospodara.
²⁰ Zašto je svetlost data paćeniku
    i život onima čemerne duše,
²¹ onima koji čeznu za smrću, a ona ne dolazi,
    koji za njom tragaju više no za blagom zakopanim,
²² koji su puni radosti
    i od sreće kliču kad grob pronađu?
²³ Šta će život čoveku čiji je put sakriven,
    oko koga je Bog podigao ogradu?
²⁴ Jer, uzdasi su mi kao hleb nasušni,
    kao voda mi se razlivaju jecaji.
²⁵ Snašlo me ono od čega sam strepeo,
    stiglo me ono čega sam se plašio.
²⁶ Nemam mira ni spokoja,
    počinka nemam, samo nespokoj.”