1 „Od toga mi drhti srce
i hoće da iskoči iz grudi.
2 Slušajte tutnjavu glasa njegovog,
grmljavinu koja mu izlazi iz usta.
3 On munju pušta ispod celog neba
i do krajeva zemlje je šalje.
4 Iza toga glas mu zatutnji –
to on grmi glasom veličanstvenim.
I više munje ne zauzdava
kad mu se jednom začuje glas.
5 Bog čudesno grmi svojim glasom,
velika dela čini, nama neshvatljiva.
6 Jer, on kaže snegu: ‚Padni na zemlju!‘
i pljusku kišnom: ‚Zapljušti silovito!‘
7 On svakom čoveku sputava ruke
da svi ljudi njegovo delo upoznaju.
8 Zveri odlaze u svoje jazbine
i tamo nalaze zaklon.
9 Vihor dolazi sa juga,
a studen od vetrova severnih.
10 Led nastane od Božijeg daha
i široke vode se zalede.
11 On oblake puni vlagom
i svojom munjom ih para.
12 Po njegovom nalogu kruže
da izvrše što god im zapovedi
na licu cele zemlje.
13 Šalje ih da kazni ljude
ili da navodni zemlju
ili da pokaže ljubav.
14 Saslušaj ovo, Jove;
stani i osmotri Božija čudesna dela.
15 Znaš li kako Bog zapoveda oblacima
i čini da njegova munja sevne?
16 Znaš li kako vise mračni oblaci,
čudesna dela Onoga koji je savršen u znanju?
17 Ti, koji se kuvaš u svojoj odeći
kad se zemlja umiri od južnog vetra,
18 zar možeš s njim da razapneš nebesa,
čvrsta kao liveno ogledalo?
19 Reci nam šta treba da mu kažemo;
u tami smo, pa ne znamo
kako da izložimo svoj slučaj.
20 Treba li mu reći da ja hoću da govorim?
Ko bi tražio da ga progutaju?
21 Sad niko ne može da gleda u svetlost
koja blista na nebu pošto je vetar rasterao oblake.
22 Sa severa zlatan sjaj dolazi –
Bog u strahotnom veličanstvu stiže.
23 Svesilni je van našeg domašaja
i uzvišen je u sili i pravdi;
u svojoj velikoj pravednosti nikog ne tlači.
24 Zato ga ljudi poštuju.
On ne gleda one koji misle da su mudri.”
