¹ „Niko nije srčan toliko da ga razdraži.
    Pa ko onda meni da se suprotstavi?
² Ko je to ikad meni došao,
    pa sam mu platio da se nagodimo?
    Sve pod nebom meni pripada.
³ Neću ćutati o njegovim udovima,
    o silnoj snazi i lepoti stasa.
⁴ Ko može gornju odeću da mu svuče?
    Ko će dvostruki oklop da mu probije?
⁵ Ko sme vrata gubice njegove da otvori,
    okružena zubima zastrašujućim?
⁶ Na leđima mu nizovi štitova,
    jednih uz druge čvrsto priljubljenih;
⁷ tako su blizu jedan drugom
    da ni vazduh između njih ne prolazi.
⁸ Čvrsto su jedan s drugim spojeni,
    jedan uz drugog prianja i ne mogu se razdvojiti.
⁹ Kada kine, svetlost iz njega sevne;
    oči su mu kao zraci zore.
¹⁰ Iz usta mu buktinje plamte,
    ognjene varnice iz njih frcaju.
¹¹ Iz nozdrva mu dim kulja
    kao iz lonca na vatri trskom naloženoj.
¹² Njegov dah ugljevlje zapali
    i plamen mu iz usta suklja.
¹³ Silna snaga leži mu u vratu,
    a pred njim strah ide.
¹⁴ Nabori na mesu čvrsto su mu spojeni,
    sliveni i nepomerljivi.
¹⁵ Grudi su mu tvrde kao stena,
    tvrde kao donji žrvanj.
¹⁶ Kad se digne, bogovi se prestrave,
    smeteni od njegovih udaraca razornih.
¹⁷ Mač ga dohvati, ali se odbije,
    a tako i koplje, strela i sulica.
¹⁸ Njemu je gvožđe kao slama,
    bronza kao trulo drvo.
¹⁹ Strele ga ne teraju u bekstvo,
    kao strnjika mu je kamenje iz praćke.
²⁰ On toljage smatra strnjikom,
    smeje se fijukanju koplja.
²¹ Odozdo mu crepovi nazubljeni,
    koji u blatu trag kao od mlatila ostavljaju.
²² Pod njim dubine usključaju kao lonac
    i more se zapeni kao pomast u kotlu.
²³ Za sobom svetlucavu brazdu ostavlja
    – čovek bi pomislio da je okean^[a] osedeo.
²⁴ Ništa na zemlji nije mu ravno,
    stvorenju neustrašivom.
²⁵ On svisoka gleda na sve nadmene;
    on je car nad svim oholima.”