Jov
1 Tada Jov odgovori:
2 „O, kad bi se moja teskoba mogla izmeriti
i sav moj jad staviti na kantar!
3 Bili bi teži od sveg morskog peska.
Zato su mi reči brzoplete.
4 U meni su strele Svesilnoga,
moj duh njihov otrov pije.
Božije strahote na mene se ustremile.
5 Zar divlji magarac njače kraj zelene trave?
Zar vo muče kad ima krme?
6 Zar se bljutavo jelo jede bez soli?
Zar ima slasti u belancetu?
7 Neću to da je jedem,
od toga mi je muka.
8 „O, kad bi mi molba bila uslišena,
kad bi mi Bog dao ono za čim čeznem!
9 O, kad bi Bog hteo da me satre,
da zamahne rukom i da me uništi!
10 Onda bih bar još imao tu utehu
da grčeći se od bola
nisam reči Svetoga porekao.
11 Kakvu snagu imam, da bih se još nadao?
Šta me čeka na kraju, da bih istrajao?
12 Zar imam snagu kamena?
Zar mi je telo od bronze?
13 Zar se mogu sâm na sebe osloniti,
sad kad mi je svaki uspeh uskraćen?
14 Ko nema ljubavi prema prijatelju
odbacuje i strah od Svesilnoga.
15 Ali, moja braća su nepouzdana
kao potok bez stalnoga toka,
kao potoci koji se izlivaju
16 mutni od leda
i rastopljenog snega,
17 koji u sušno doba prestaju da teku
i od žege nestaju iz korita.
18 S puta svoga korita skreću,
zalaze u prazno i propadaju.
19 Karavani iz Teme ih traže,
putnici iz Sabe im se nadaju.
20 I razočaraju se, jer su se uzdali,
kad stignu do njih, vide da su se prevarili.
21 Vi ste meni postali takvi –
videli ste strahotu, i uplašili se.
22 Zar sam vam rekao: ‚Dajte mi nešto,
dajte mito za mene od svog bogatstva,
23 izbavite me iz ruku neprijatelja,
spasite me iz kandži bezočnoga‘?
24 Poučite me, i ućutaću.
Pokažite mi gde sam pogrešio.
25 Kako bole reči iskrene!
Ali, na šta to ciljaju vaši prekori?
26 Zar mislite reči da prekorite
kad su vetar reči očajnika?
27 Za siroče biste bacali kocku
i svojim prijateljem trgovali.
28 Sada me, molim vas, pogledajte:
zar bih vas lagao u lice?
29 Popustite, ne budite nepravedni,
razmislite: o mojoj pravednosti je reč.
30 Zar mi je zlo na jeziku?
Zar moja usta ne razlikuju laži?
