1. Poglavlje:
NEMIJINA MOLITVA
1 Reči Nemije sina Hahaljinog:
Meseca kisleva, dvadesete godine, dok sam bio u tvrđavi grada Suze, 2 iz Jude dođe Hanani, jedan od moje braće, sa još nekim ljudima, i ja se kod njih raspitah o Judejima, o Ostatku koji je preživeo izgnanstvo, i o Jerusalimu.
3 Oni mi rekoše: „Oni koji su preživeli izgnanstvo i vratili se u pokrajinu u velikoj su nevolji i sramoti. Jerusalimski zid je razvaljen, a kapije su mu spaljene.”
4 Kad sam čuo te reči, sedoh i zaplakah. Tugovao sam danima, postio i molio se pred Bogom neba.
5 Onda rekoh: „Jehova, Bože neba, veliki i strašni Bože, koji se držiš svog Saveza ljubavi sa onima koji te vole i pokoravaju se tvojim zapovestima, 6 osluhni i otvori oči, da čuješ molitvu svog sluge, koji se i dan i noć pred tobom moli za tvoje sluge, izraelski narod. Priznajem ti grehe koje smo mi Izraelci – i ja i porodica moga oca – učinili protiv tebe. 7 Veoma zlo smo se poneli prema tebi. Nismo se držali tvojih zapovesti, uredbi i zakonâ koje si dao svome sluzi Mojsiju.
