1 Meseca nisana, dvadesete godine vladavine cara Artakserksa, kada su caru doneli vino, ja ga uzeh i dadoh mu ga.
Ranije nisam bio tužan pred njim, 2 pa me car upita: „Zašto ti je lice tužno kad nisi bolestan? To ne može da bude ništa drugo nego tuga u srcu.”
Ja se veoma uplaših, 3 pa rekoh caru: „Živeo doveka, care! Kako da mi lice ne bude tužno kada grad u kom su grobovi mojih predaka leži u ruševinama, a kapije mu je progutala vatra?”
4 Tada me car upita: „Šta želiš?”
Ja se pomolih Bogu neba, 5 pa odgovorih caru: „Ako je caru po volji i ako sam ja, tvoj sluga, stekao tvoju naklonost, pošalji me u Judu, u grad grobova mojih predaka, da ga ponovo sazidam.”
6 Tada me car, uz koga je sedela carica, upita: „Koliko će trajati tvoj put i kada ćeš se vratiti?”
I pošto je caru bilo po volji da me pošalje, ja mu naznačih vreme 7 i još mu rekoh: „Ako je caru po volji, neka mi se daju pisma za namesnike s one strane Eufrata[a], da me bezbedno sprovedu do Jude, 8 i pismo za Asafa, čuvara careve šume, da mi da debala da napravim grede za kapije na tvrđavi pored Hrama, za gradski zid i za kuću u kojoj ću stanovati.”
I car mi dade pisma, jer je milostiva ruka moga Boga bila na meni.
9 Tako odoh namesnicima s one strane Eufrata i dadoh im careva pisma. A car je sa mnom poslao i vojne zapovednike i konjanike. 10 Kada su za to čuli Sanvalat Horonac i amonski službenik Tovija, bilo im je veoma krivo što je neko došao da radi za dobrobit Izraelaca.
Nemija pregleda jerusalimski zid
11 Ja stigoh u Jerusalim, pa, pošto sam tamo ostao tri dana, 12 krenuh noću sa nekoliko ljudi. Nikom nisam rekao šta mi je Bog stavio u srce da učinim za Jerusalim. Sa sobom nisam imao drugih jahaćih životinja osim one na kojoj sam jahao. 13 Noću se uputih kroz Dolinsku kapiju prema Zmajevom bunaru i do Smetlišne kapije i pregledah zidove Jerusalima, koji su bili razoreni, i njegove kapije, koje je progutala vatra. 14 Potom odoh dalje, prema Izvorskoj kapiji i prema Carevom jezercetu, ali tamo nije bilo mesta da prođe životinja koju sam jahao, 15 pa sam se noću popeo dolinom i dalje pregledajući zid. Onda sam se vratio i ušao kroz Dolinsku kapiju.
16 Službenici nisu znali kuda sam otišao niti šta sam radio, jer još ništa nisam bio rekao Judejima, ni sveštenicima, ni plemićima, ni službenicima, ni drugima koji će obavljati radove.
17 Ja im rekoh: „Vidite u kakvoj smo nevolji: Jerusalim leži u ruševinama, a kapije su mu spaljene. Stoga hajde da ponovo sazidamo jerusalimski zid, da više ne budemo ruglo.”
18 A ispričah im i o milostivoj ruci svoga Boga na meni i šta mi je car rekao.
Oni odvratiše: „Počnimo odmah da zidamo.”
I prionuše na to dobro delo.
19 Kada su za to čuli Sanvalat Horonac, amonski službenik Tovija i Gešem Arapin, počeše da nam se rugaju i da nas ismevaju.
„Šta to radite?” pitali su. „Zar se bunite protiv cara?”
20 A ja im odgovorih: „Bog neba daće nam da uspemo. Mi, njegove sluge, počećemo da zidamo, a vi nemate udela u Jerusalimu, ni zakonsko ni istorijsko pravo na njega.”
