¹ Dođoh u svoj vrt, sestro moja, nevesto.
    Berem smirnu svoju i začine svoje,
jedem saće svoje i med svoj,
    pijem vino svoje i mleko svoje.

Jedite, prijatelji, pijte
    i opijte se ljubavlju.

² Spavala sam, ali srce mi budno.
    Odjednom glas! Moj dragi kuca!
„Otvori mi, sestro moja, dragano moja,
    golubice moja, savršena moja,
jer glava mi je puna rose,
    kosa noćne vlage.”
³ Skinula sam odeću –
    zar da je opet oblačim?
Noge sam oprala –
    zar da ih opet prljam?
⁴ Moj dragi provuče ruku kroz otvor,
    i sva mi utroba ustrepta za njim.
⁵ Ustadoh da otvorim dragome svom,
    a iz ruku mi prokapa smirna,
tečna smirna iz prstiju,
    na ručke prevornice.
⁶ Otvorih dragome svom,
    a on se već okrenuo i nestao.
Duša mi klonu što je otišao^[a].
    Potražih ga, ali ga ne nađoh;
    pozvah ga, ali on se ne odazva.
⁷ Nađoše me stražari koji obilaze grad.
    Istukoše me i izranjaviše
    i ogrtač mi svukoše čuvari zidina.

⁹ Što je tvoj dragi bolji od drugih,
    najlepša među ženama?
Što je tvoj dragi bolji od drugih,
    da nas tako zaklinješ?

¹⁰ Moj dragi je sjajan i rumen;
    ističe se među deset hiljada.
¹¹ Glava mu zlato najčistije,
    kosa kudrava,
    crna kao gavran.
¹² Oči mu kao golubice
    pored voda tekućih,
mlekom oprane,
    kao dragulji usađene.
¹³ Obrazi mu kao leje začina,
    leje bilja mirisnog.
Usne mu ljiljani
    iz kojih kaplje smirna.
¹⁴ Ruke mu šipke od zlata
    s umecima od jaspisa.
Grudi mu kao ploča slonovače
    lazulitima obložena.
¹⁵ Noge mu stubovi od alabastera
    na podnožja od zlata postavljeni.
Stas mu kao Liban,
    kao najbolji kedrovi.
¹⁶ Usta mu slatka
    i sav je poželjan.
To je moj dragi, to je moj prijatelj,
    kćeri jerusalimske.