1 Slušajte, nebesa, a ja ću govoriti,
čuj, zemljo, reči mojih usta.
2 Neka moje učenje kaplje kao kiša,
neka moje reči padaju kao rosa,
kao kišica na nežno bilje,
kao pljusak na mladu travu.
3 Objavljivaću Ime Jehovino,
a vi veličajte Boga našega.
4 On je Stena, dela su mu savršena,
pravedni su svi njegovi putevi.
On je Bog veran i nepravdu ne čini.
On je pravedan i pravičan.
5 Ali oni su se iskvarili;
na svoju sramotu nisu mu više deca,
naraštaj izopačeni i prepredeni.
6 Zar tako uzvraćaš Jehovi,
narode nerazumni i nemudri?
Zar on nije tvoj Otac, tvoj Stvoritelj,
koji te načinio i sazdao?
7 Seti se pradavnih dana,
pogledaj davnašnja pokolenja.
Upitaj svoga oca, i on će ti ispričati,
svoje starešine, i oni će ti odgovoriti.
8 Kada je Svevišnji narodima
delio njihovo nasledstvo,
kada je razmeštao potomke Adamove,
odredio je narodima međe
u skladu sa brojem sinova Božijih[a].
9 A Jehovin je deo njegov narod,
Jakov je njegov posed.
10 Našao ga je u zemlji pustinjskoj,
u pustari goloj, gde zveri zavijaju.
Obgrlio ga je i gajio,
čuvao ga kao zenicu svoga oka
11 kao orao što bdi nad svojim gnezdom,
nad orlićima svojim lebdi,
krila širi da ih uhvati
i odnese na svojim perima.
12 Jehova ga je sam vodio –
tuđeg boga nije bilo s njim.
13 Učinio je da po visovima zemlje jaše
i hranio ga poljskim plodovima,
meda mu davao iz stene
i ulja iz kremene litice,
14 kravlje urde i mleka ovčijeg i kozjeg,
loja jagnjećeg i jarećeg,
najbolje ovnove bašanske,
jarce i najsočnija zrna pšenice.
Penušavu krv grožđa si pio.
15 Ješurun[b] se ugojio, pa se uzritao;
ugojio se, utovio se i usalio.
Ostavio je Boga, koji ga je načinio,
i odbacio Stenu, svoga Spasitelja.
16 Činili su ga ljubomornim tuđim bogovima,
gnevili ga gnusnim idolima.
17 Demonima su prinosili žrtve, a ne Bogu,
bogovima koje nisu poznavali,
bogovima koji se nedavno pojaviše,
bogovima kojih se vaši praoci nisu bojali.
18 Zanemario si Stenu koja te donela na svet,
zaboravio Boga koji te rodio.
19 Jehova to vide i odbaci ih,
jer su ga njegovi sinovi i kćeri razgnevili.
20 „Sakriću svoje lice od njih”, reče,
„i videću šta će od njih nastati.
Jer, oni su naraštaj izopačen,
deca koja nemaju vernosti.
21 Učiniše me ljubomornim onim što nije bog,
razgneviše me svojim ništavnim idolima.
Zato ću ja njih učiniti ljubomornima narodom koji to nije,
razgneviti ih narodom nerazumnim.
22 Jer, od moga gneva oganj se zapalio
koji gori do dubina Šeola;
proždreće zemlju i njene useve
i zapaliti temelje planina.
23 „Nesreću za nesrećom slaću na njih;
svoje strele na njih ću potrošiti.
24 Od gladi će umirati;
izjedaće ih ognjica i smrtonosna pošast.
Poslaću na njih očnjake zveri,
otrov guja koje po prašini gmižu.
25 Napolju će im mač zatirati decu,
a unutra će vladati užas.
Ginuće momci i devojke,
odojčad i starci sedokosi.
26 Rekoh da ću ih rasejati
i izbrisati spomen na njih među ljudima.
27 Ali nisam hteo da me neprijatelj razgnevi,
da dušmani njihovi ne shvate pogrešno,
pa kažu: ‚Mi smo pobedili!
Nije Jehova sve ovo učinio!‘”
28 Oni su narod bez pameti,
nema u njima razboritosti.
29 Da su mudri, razumeli bi ovo,
uvideli šta će im se desiti.
30 Kako može jedan da goni hiljadu
ili dvojica deset hiljada da nagnaju u bekstvo
ako ih njihova stena nije prodala,
ako ih Jehova nije izručio?
31 Ali njihova stena nije kao naša Stena –
to čak i naši neprijatelji priznaju.
32 Loza im potiče od loze sodomske
i sa polja gomorskih;
grožđe im je puno otrova,
grozdovi puni gorčine,
33 vino im zmijski otrov,
kobrin otrov smrtonosni.
34 Zar nisam ovo čuvao
zapečaćeno u mojim spremištima?
35 Moja je osveta, ja ću uzvratiti.
U svoje vreme noga će im se okliznuti;
blizu je dan njihove propasti,
njihov usud brzo im se primiče.
36 Jer, Jehova će opravdati svoj narod
i sažaliti se na svoje sluge
kada vidi da im je iščilela snaga
i da niko, ni rob ni slobodnjak, nije ostao.
37 Reći će: „Gde su sada njihovi bogovi,
stena u kojoj su tražili utočište,
38 bogovi koji su jeli loj njihovih žrtava
i pili vino njihovih levanica?
Neka oni ustanu da vam pomognu!
Neka vas oni zaklone!
39 „Vidite sada da jedino ja sam Bog
i da nema drugog boga uz mene.
Ja usmrćujem i ja oživljavam,
ja ranjavam i ja isceljujem.
Iz moje ruke nema izbavljenja.
40 Dižem svoju ruku ka nebu i zaklinjem se:
Tako mi moga života večnog,
41 kada naoštrim svoj mač blistavi
i uzmem pravdu u svoje ruke,
osvetiću se svojim dušmanima
i uzvratiti onima koji me mrze.
42 Svoje strele napojiću krvlju
i moj mač naješće se mesa:
krvlju pobijenih i zarobljenih,
glava predvodnikâ neprijateljevih.
43 „Veselite se, narodi, s njegovim narodom,
jer on će osvetiti krv svojih slugu.
Osvetiće se svojim dušmanima
i očistiti svoju zemlju i narod.”
44 Tada Mojsije dođe sa Hošeom sinom Navinim[c] i izgovori narodu sve reči ove pesme.
45 Kada je Mojsije izgovorio sve ovo celom Izraelu, 46 reče im: „Usadite u srce sve što sam vam danas svečano objavio, da biste svojoj deci mogli da zapovedite da pomno izvršavaju sve reči ovog Zakona. 47 Jer, one za vas nisu samo prazne reči – one su vaš život. Po njima ćete dugo živeti u zemlji u koju idete preko reke Jordan da je zaposednete.”
Mojsiju dopušteno da vidi Hanaan
48 Tog istog dana Jehova reče Mojsiju: 49 „Popni se na goru Nevo u gorju Avarim u Moavu, preko puta Jerihona, pa pogledaj Hanaan, zemlju koju dajem u posed Izraelcima. 50 Tamo ćeš umreti, na gori na koju ćeš se popeti, baš kao što je i tvoj brat Aaron umro na gori Hor. 51 To je zato što ste me obojica izneverili pred Izraelcima kod vodâ Meriva-Kadeša u pustinji Cin i zato što me među Izraelcima niste pokazali kao svetog. 52 Tu zemlju ćeš videti izdaleka, ali nećeš ući u nju, u zemlju koju dajem Izraelcima.”
