Postanak – 8
Prestanak potopa
1 Bog se seti Noja* i svih divljih životinja i stoke s njim u lađi, pa učini da vetar zaduva nad zemljom, i vode počeše da se povlače. 2 Zatvoriše se izvori bezdana[a] i nebeske ustave i kiša prestade da pada sa neba. 3 Vode su se stalno povlačile sa zemlje, a posle sto pedeset dana toliko su opale 4 da se sedamnaestog dana sedmog meseca lađa zaustavila u gorju Ararat. 5 Vode su stalno opadale do desetog meseca, a prvog dana desetog meseca pokazaše se vrhovi planina.
6 Posle četrdeset dana, Noje otvori prozor koji je bio napravio na lađi 7 i pusti napolje gavrana. Gavran je izletao i vraćao se dok se vode sa zemlje nisu isušile. 8 Noje pusti i golubicu, da vidi da li su se vode povukle sa površine zemlje. 9 Ali golubica ne nađe mesto na koje bi se spustila, jer je voda još prekrivala svu površinu zemlje, pa se vrati k Noju u lađu. On pruži ruku, uhvati golubicu i unese je k sebi u lađu. 10 Noje sačeka još sedam dana, pa opet pusti golubicu iz lađe. 11 Kada mu se uveče vratila, a ono – u kljunu joj tek otkinut list masline! Tako Noje sazna da su se vode povukle sa zemlje. 12 On onda sačeka još sedam dana, pa opet pusti golubicu, ali mu se ona više ne vrati.
Izlazak iz lađe
13 Šeststo prve godine Nojevog života, do prvoga dana prvoga meseca, voda se isuši sa zemlje. Noje skinu pokrov sa lađe i pogleda, a ono – površina zemlje suva. 14 Do dvadeset sedmog dana drugog meseca zemlja je bila sasvim suva.
15 Tada Bog reče Noju: 16 „Izađi iz lađe, ti, tvoja žena, tvoji sinovi i njihove žene. 17 Izvedi sve vrste živih stvorenja koja su s tobom: ptice, životinje i sva stvorenja koja gmižu po tlu. Neka zemlja povrvi od njih, neka budu plodna i namnože se na zemlji.”
18 I Noje izađe zajedno sa svojim sinovima, svojom ženom i ženama svojih sinova. 19 Sve životinje, sva stvorenja koja gmižu po tlu i sve ptice – sve na zemlji što se kreće – izađoše iz lađe, vrsta za vrstom.
20 Onda Noje podiže Jehovi žrtvenik, pa uze od svih čistih životinja i svih čistih ptica i na žrtveniku prinese žrtve paljenice.
21 Jehova omirisa taj prijatan miris, pa pomisli: „Nikada više neću prokleti zemlju zbog čoveka, iako su mu od mladosti misli zle, niti ću ikada više uništiti sva živa stvorenja kao što sam učinio.
22 „Sve dok bude zemlje,
setve i žetve,
studeni i vrućine, leta i zime,
dani i noći nikada neće prestati.”
