David pošteđuje Saula
1 Kada se Saul vratio iz potere za Filistejcima, javiše mu: „Eno Davida u pustinji En Gedi.”
2 Tada Saul uze tri hiljade ljudi probranih iz celog Izraela i krenu da traži Davida i njegove ljude blizu Liticâ divokozâ. 3 Uz put naiđe na ovčije torove, gde je bila i jedna pećina, u koju Saul uđe da obavi nuždu. A David i njegovi ljudi bili su sasvim u dnu pećine.
4 LJudi rekoše Davidu: „Ovo je taj dan o kojem je govorio Jehova kada je rekao: ‚Predaću ti neprijatelja u ruke, da s njim uradiš što ti drago.‘”
David se tada prikrade i odseče skut Saulovog ogrtača. 5 Ali posle ga zapeče savest što je to učinio, 6 pa reče svojim ljudima: „Ne dao Jehova da tako nešto uradim svom gospodaru, pomazaniku Jehovinom – da dignem ruku na njega. Jer, on je pomazanik Jehovin.”
7 Tim rečima obuzda svoje ljude i ne dade im da napadnu Saula. A Saul izađe iz pećine i ode svojim putem.
8 Tada David izađe iz pećine i doviknu Saulu: „Moj gospodaru care!”
Kada se Saul osvrnuo, David kleknu i ničice mu se pokloni, 9 pa reče: „Zašto slušaš ljude kada ti govore: ‚David traži priliku da ti nanese zlo‘? 10 Danas si svojim očima mogao da vidiš kako te je Jehova u pećini predao u moje ruke. Neki su me nagovarali da te ubijem, ali ja sam te poštedeo, rekavši: ‚Neću da dignem ruku na svoga gospodara, jer on je pomazanik Jehovin.‘ 11 Pogledaj, oče moj, ovaj skut svog ogrtača u mojoj ruci! Odsekao sam ti skut, a nisam te ubio. Sada shvati i priznaj da nisam kriv ni za kakvo zlo ili pobunu. Nisam ti učinio ništa nažao, a ti iz zasede vrebaš na moj život. 12 Neka Jehova presudi između tebe i mene. I neka Jehova osveti zlo koje si mi učinio, ali moja ruka se neće dići na tebe. 13 Kao što kaže stara izreka: ‚Od opakih dolaze zlodela‘, zato neću da dignem ruku na tebe. 14 Na koga je to izašao car Izraela? Koga to goniš? Mrtvog psa? Buvu? 15 Neka nam Jehova bude sudija i neka presudi među nama. Neka razmotri moj slučaj i podrži ga. Neka me opravda tako što će me izbaviti iz tvojih ruku.”
16 Kada je David ovo izgovorio, Saul ga upita: „Je li to tvoj glas, Davide, sine moj?”
I glasno zaplaka.
17 „Pravedniji si od mene”, reče. „Lepo si se poneo prema meni, a ja sam se prema tebi poneo rđavo. 18 Upravo si mi rekao za dobro koje si mi učinio. Jehova me je predao tebi u ruke, a ti me nisi ubio. 19 Kada čovek nađe svog neprijatelja, zar ga pušta da ode nepovređen? Neka te Jehova bogato nagradi za to kako si se danas poneo prema meni. 20 Sada znam da ćeš biti car i da će se Izraelovo carstvo učvrstiti u tvojim rukama. 21 A sada mi se zakuni Jehovom da nećeš istrebiti moje potomke ni izbrisati moje ime iz moje porodice.”
22 I David se zakle Saulu.
Tada se Saul vrati kući, a David i njegovi ljudi odoše gore u skrovište.
