Knjiga psalama je zbirka od 150 drevnih jevrejskih pesama i molitava. Psalmi daju glas ličnim osećanjima; oni su poezija, a ne doktrinarni eseji. Psalmiste je često zanimalo kako se neko oseća više nego šta to znači. Zamislite psalme kao zapise u dnevniku; oni odražavaju najintimnije susrete ljudi sa Bogom. Pazite na figure govora, preterivanja i ponavljanja. Pesnički jezik zahteva da čitate srcem i umom. Različiti psalmi pomažu da vidimo da nam Bog odgovara u našim emocionalnim usponima i padovima.
Knjiga psalama (SAH(L)MZ ili SAV(L)MZ; hebrejski: תְּהִלִּים, tehelim, bukvalno „pohvale“), poznata i kao Psalmi, ili Psaltir, je prva knjiga trećeg odeljka Hebrejske Biblije pod nazivom Ketuvim („Spisi“) i knjiga Starog zaveta.
Knjiga je antologija hebrejskih verskih himni. U jevrejskoj i zapadnohrišćanskoj tradiciji postoji 150 psalama, a u istočnohrišćanskim crkvama još nekoliko. Knjiga je podeljena na pet odeljaka, a svaki se završava doksologijom, ili hvalospevom.
Postoji nekoliko vrsta psalama, uključujući himne ili pesme hvale, zajedničke i pojedinačne jadikovke, carske psalme i pojedinačne zahvalnice. Knjiga obuhvata i psalme zajedničkog blagodarenja, mudrosti, hodočašća i druge kategorije.
Dok mnogi psalmi sadrže pripisivanje imena kralja Davida i drugih biblijskih ličnosti, uključujući Asafa, Korejevih sinova i Solomona, Davidovo autorstvo ne prihvata većina savremenih proučavalaca Biblije, koji umesto toga pripisuju sastav psalama različitim autorima pisanje između 9. i 5. veka pre nove ere. Psalmi su pisani od vremena izraelskog osvajanja Hanana do perioda posle izgnanstva, a knjiga je verovatno sastavljena i uređena u svom sadašnjem obliku tokom perioda posle izgnanstva u 5. veku pre nove ere.
Naslov knjige potiče od grčke reči psalmoi (psalmoi), što znači „instrumentalna muzika“ i, prema tome, „reči koje prate muziku“. Hebrejski naziv knjige, Tehillim (תהילים), znači „pohvale“, jer sadrži mnoge pohvale i molitve Bogu.
Za podelu pravoslavnih hrišćana na dvadeset katizama, pogledajte dole.
Knjiga psalama je podeljena na pet odeljaka, a svaki se završava doksologijom (tj. blagoslovom). Ove podele su verovatno uveli konačni urednici da bi imitirali petostruku podelu Tore:
Mnogi psalmi (116 od 150) imaju pojedinačne natpise (naslove), u rasponu od dugačkih komentara do jedne reči. Čini se da više od trećine čine muzički pravci, upućeni „vođi“ ili „horovođi“, uključujući izjave kao što su „sa žičanim instrumentima“ i „prema ljiljanima“.
Drugi izgleda da se odnose na tipove muzičke kompozicije, kao što su „Psalam“ i „Pesma“, ili uputstva u vezi sa povodom upotrebe psalma („O posvećenju hrama“, „Za spomen prinosa“ itd. ). Mnogi nose imena pojedinaca, od kojih je najčešći (73 psalma—75 ako uključuje dva psalma koja Novi zavet pripisuje Davidu) „Davidov“, a trinaest od njih se eksplicitno odnosi na događaje iz kraljevog života.
Drugi imenovani su Asaf (12), sinovi Korajevi (11), Solomon (2), Mojsije (1), Etan Ezrah (1) i Heman Ezrahovac (1). Septuaginta, Pešita (sirijska Vulgata) i latinska Vulgata povezuju po nekoliko psalama (kao što su 111 i 145) sa Agejem i Zaharijom. Septuaginta takođe pripisuje nekoliko psalama (poput 112 i 135) Ezekijelu i Jeremiji.
Psalmi se obično identifikuju rednim brojem, kojem često prethodi skraćenica „Ps“. Numeracija psalama se razlikuje — uglavnom za jedan — između hebrejskih (Mazoretskih) i grčkih (Septuagintinih) rukopisa. Protestantski prevodi (luteranski, anglikanski, kalvinistički) koriste hebrejsku numeraciju, ali druge hrišćanske tradicije variraju:
Katolički službeni liturgijski tekstovi, kao što je Rimski misal, koriste grčku numeraciju. Savremeni katolički prevodi često koriste hebrejski broj (uzimajući u obzir grčki broj)Pravoslavni i istočnokatolički prevodi koriste grčku numeraciju (uzimajući u obzir hebrejski broj).Razlike između tekstova Masoretskog i Septuaginte u ovoj numeraciji je verovatno dovoljna zbog postepenog zanemarivanja originalnog pesničkog oblika psalama; takvo zanemarivanje je bilo izazvano liturgijskom upotrebom i nepažnjom prepisivača.
Opšte je prihvaćeno da su Psalmi 9 i 10 (hebrejski brojevi) prvobitno bili jedna akrostihna pesma, koju je Masora pogrešno razdvojio i ispravno sjedinio Septuagintom i Vulgatom. Psalmi 42 i 43 (hebrejska numeracija) prikazani su identitetom subjekta (čežnja za domom Jehovinim), metričke strukture i refrena (upoređivanje Psalama 42:6, 12; 43:5, hebrejska numeracija), kao tri strofe jedne te iste pesme. Hebrejski tekst je tačan kada se računa kao jedan Psalam 146 i Psalam 147. Čini se da je kasnija liturgijska upotreba podelila ove i nekoliko drugih psalama. Zener kombinuje u ono što smatra da su originalne horske ode: Psalmi 1, 2, 3, 4; 6 + 13; 9 + 10; 19, 20, 21; 56 + 57; 69 + 70; 114 + 115; 148, 149, 150. Čini se da je horska oda bila originalni oblik psalama 14 i 70. Dve strofe i epod su Psalam 14; dve antistrofe su Psalam 70. Važno je primetiti da se, nakon razbijanja originalne ode, svaki deo dvaput uvukao u Psaltir: Psalam 14 = 53, Psalam 70 = 40:14–18. Drugi takvi duplirani delovi psalama su Psalam 108:2–6 = Psalam 57:8–12; Psalam 108:7–14 = Psalam 60:7–14; Psalam 71:1–3 = Psalam 31:2–4. Papska biblijska komisija Katoličke crkve (1. maj 1910) smatra da je ovaj gubitak originalnog oblika nekih psalama nastao zbog liturgijskih praksi, zanemarivanja prepisivača ili drugih razloga.
Brojevi stihova su prvi put štampani 1509. godine. Postoje različite tradicije da li uključiti originalni naslov u brojanje ili ne. To dovodi do nedoslednog brojanja u 62 psalma, sa pomakom od 1, ponekad čak i 2 stiha.
| Hebrejska numeracija (Mezoretska) | Grčka numeracija (Septuaginta) |
| 1–8 | 1–8 |
| 9–10 | 9 |
| 11–113 | 10–112 |
| 114–115 | 113 |
| 116 | 114–115 |
| 117–146 | 116–145 |
| 147 | 146–147 |
| 148–150 | 148–150 |
Septuaginta, prisutna u istočnim pravoslavnim crkvama, uključuje 151. psalam; hebrejska verzija ovoga pronađena je u svitku psalama svitaka sa Mrtvog mora. Neke verzije Pešite (Biblije koja se koristi u sirijskim crkvama uglavnom na Bliskom istoku) uključuju psalme 152–155. Tu su i Solomonovi psalami, koji su još 18 psalama jevrejskog porekla, koji su verovatno prvobitno napisani na hebrejskom, ali su preživeli samo u grčkom i sirijskom prevodu. Ove i druge indicije sugerišu da je aktuelna zapadna hrišćanska i jevrejska zbirka od 150 psalama odabrana iz šireg skupa.
Pionirski rad Hermana Gunkela u kritičkom obliku o psalmima nastojao je da obezbedi novi i smisleni kontekst u kojem bi se tumačili pojedinačni psalmi — ne gledajući njihov književni kontekst u Psaltiru (koji on nije smatrao značajnim), već spajanjem psalama. istog žanra (Gattung) iz celog Psaltira. Gunkel je podelio psalme u pet osnovnih tipova:
Himne su pesme hvale za Božije delo u stvaranju ili istoriji. Obično se otvaraju pozivom na pohvalu, opisuju motivaciju za pohvalu i završavaju ponavljanjem poziva. Dve podkategorije su „psalmi za ustoličenje“, koji proslavljaju ustoličenje Jehove za kralja, i sionski psalmi, koji veličaju goru Sion, Božje prebivalište u Jerusalimu. Gunkel je takođe opisao poseban podskup „eshatoloških himni“ koji uključuje teme buduće obnove (Psalam 126) ili suda (Psalam 82).
Zajedničke tuzbalice tj. naricaljke su psalmi u kojima narod oplakuje neku zajedničku nesreću. I zajednički i pojedinačni jadikovci obično, ali ne uvek, uključuju sledeće elemente:
Uopšteno govoreći, individualni i zajednički podtipovi se mogu razlikovati upotrebom jednine “ja” ili množine “mi”. Međutim, „ja“ bi takođe moglo da karakteriše lično iskustvo pojedinca koje je odražavalo čitavu zajednicu.
Kraljevski psalmi se bave takvim stvarima kao što su kraljevo krunisanje, brak i bitke. Nijedan od njih ne pominje nekog određenog kralja po imenu, a njihovo poreklo i upotreba ostaju nejasni; nekoliko psalama, posebno Psalmi 93–99, tiču se Božjeg kraljevstva i mogli bi se odnositi na godišnju ceremoniju u kojoj bi Jehova bio ritualno vraćen kao kralj.
Pojedinačne jadikovke su psalmi koji oplakuju sudbinu psalmiste. Daleko najčešći tip psalma, oni se obično otvaraju prizivanjem Boga, nakon čega sledi sam plač i molbe za pomoć, a često se završavaju izrazom poverenja.
U pojedinačnim zahvalnim psalmima, suprotnim pojedinačnim jadikovcima, psalmista zahvaljuje Bogu za oslobođenje od lične nevolje.
Pored ovih pet glavnih žanrova, Gunkel je prepoznao i niz manjih vrsta psalama, uključujući:
Kompozicija psalama obuhvata najmanje pet vekova, od psalma 29 do drugih, jasno iz perioda posle izgnanstva (ne ranije od petog veka pre nove ere). Većina je nastala u južnom kraljevstvu Jude i bila je povezana sa hramom u Jerusalimu , gde su verovatno funkcionisali kao libreto tokom bogosluženja u Hramu. Nejasno je kako su to tačno uradili, mada u nekima od njih ima indicija: „Vezite sveti slavsku povorku granjem, do rogova oltara“, sugeriše vezu sa žrtvovanjem, i „Neka se moja molitva računa kao tamjan“ sugeriše vezu sa prinošenjem tamjana.
Prema jevrejskoj tradiciji, Knjigu psalama sačinili su Prvi čovek (Adam), Melhisedek, Avram, Mojsije, David, Solomon, Eman, Jedutun, Asaf i tri Korejeva sina. Prema Abrahamu ibn Ezri, konačnu redakciju knjige napravili su Ljudi Velike skupštine.
Neki od psalama pokazuju uticaje iz srodnih ranijih tekstova iz regiona; primeri uključuju različite ugaritske tekstove i vavilonski Enuma Eliš. Ovi uticaji mogu biti ili sličnosti u pozadini ili kontrasta. Na primer, čini se da Psalam 29 deli karakteristike sa hananskom religioznom poezijom i temama. Međutim, ne treba previše čitati o tome. Robert Alter ističe da obraćanje „sinovima Božjim“ na otvaranju „najbolje misli na treperavu književnu zagrobnog života politeističke mitologije“, ali da je „verovanje u njih… malo verovatno da su delili književni krugovi koji proizveo psalme“. Kontrast u odnosu na okolnu politeističku religiju dobro se vidi u Psalmima 104:26 gde je njihova konvencija o monstruoznom bogu mora u žestokom sukobu, kao što su vavilonski Tiamat, hananski Jam i Levijatan koji se takođe pojavljuje u hebrejskoj Bibliji, „smanjen vodenom ljubimcu sa kojim Jehova može da se igra“.
Biblijska poezija psalama koristi paralelizam kao svoj primarni poetski uređaj. Paralelizam je vrsta simetrije, u kojoj se ideja razvija upotrebom ponavljanja, sinonima, pojačavanja, gramatičkog ponavljanja ili opozicije. Sinonimni paralelizam uključuje dve linije koje izražavaju u suštini istu ideju. Primer sinonimnog paralelizma:
Jehova mi je svetlost i Spasitelj – koga da se bojim? Jehova je tvrđava mog života – od koga da strahujem?“ (Psalam 27:1).
Dve linije koje izražavaju suprotnosti su poznate kao antitetički paralelizam. Primer antitetičkog paralelizma:
Danju ih je vodio oblakom, a svu noć svetlošću ognja. (Psalam 78:14).
Dve klauzule koje izražavaju ideju pojačavanja prve tvrdnje poznate su kao ekspanzivni paralelizam. Primer ekspanzivnog paralelizma:
„Usta su moja puna hvale tvoje/ ceo dan hvale tvojih“ (Psalam 71:8).
Mnogi naučnici veruju da su pojedinačni psalmi redigovani u jednu zbirku tokom perioda Drugog hrama. Dugo je bilo poznato da zbirka nosi otisak osnovne poruke ili metanaracije, ali da je ova poruka ostala skrivena, kao što je Avgustin iz Hipona rekao: „Čini mi se da sekvenca psalama sadrži tajnu moćne misterije, ali njegovo značenje mi nije otkriveno“. (Enarr. na Ps. 150.1) Drugi su ukazivali na prisustvo spoja, to jest, susednih psalama koji dele slične reči i teme. Vremenom se ovaj pristup razvio u prepoznavanje sveobuhvatnih tema koje dele čitave grupe psalama.
Godine 1985., Džerald H. Vilson, The Editing of the Hebrev Psalter predložio je – paralelno sa drugim zbirkama drevnih istočnjačkih himni – da psalmi na početku i na kraju (ili „šavovima“) pet knjiga psalama imaju tematski značaj, koji posebno odgovara sa postavljanjem carskih psalama. On je istakao da je došlo do progresije ideja, od nevolje, preko srži zbirke u očiglednom neuspehu zaveta u Psalmu 89, što je dovelo do koncerta hvale na kraju. Zaključio je da je zbirka redigovana kao retrospektiva neuspeha Davidovog saveza, podstičući Izrael da se u nemesijanskoj budućnosti veruje samo u Boga. Valter Brigeman je sugerisao da je osnovna uređivačka svrha bila orijentisana pre na mudrost ili razumne brige, baveći se pitanjima kako živeti život vere. Psalam 1 poziva čitaoca na život u poslušnosti; Psalam 73 (Brugemanov cruk psalam) suočava se sa krizom kada je božanska vernost u sumnji; Psalam 150 predstavlja trijumf vere, kada se Bog hvali ne za svoje nagrade, već za njegovo biće. Godine 1997. David. C. Mičelova poruka Psaltira je imala sasvim drugu liniju. Nadovezujući se na rad Vilsona i drugih, Mičel je predložio da Psaltir otelotvoruje eshatološki raspored poput onog iz Zaharije 9–14. Ovaj program uključuje okupljanje prognanog Izraela od strane mladoženja-kralja; njegovo uspostavljanje kraljevstva; njegova nasilna smrt; Izrailj rasejan po pustinji, ponovo okupljen i ponovo izložen opasnosti, a zatim spasen od kralja s neba, koji uspostavlja svoje kraljevstvo sa Siona, donosi mir i blagostanje na zemlju i prima poštovanje naroda.
Ova tri gledišta — Vilsonova ne-mesijanska retrospektiva Davidovog saveza, Brugemanova razumna uputstva i Mičelov eshatološko-mesijanski program — svi imaju svoje sledbenike, iako je razumni plan donekle pomračen od strane druga dva. Neposredno pre svoje prerane smrti 2005. godine, Vilson je izmenio svoju poziciju kako bi omogućio postojanje mesijanskog proročanstva unutar redakcije psalama. Mičelova pozicija ostaje uglavnom nepromenjena, iako on sada vidi pitanje kao identifikaciju kada se istorijski početak psalama okreće eshatologiji.
Psalmi su pisani ne samo kao pesme, već i kao pesme za pevanje. Prema biblijskom egzegetu Sadiji Gaonu (882–942) koji je služio u geonatu vavilonskog jevrejstva, Psalme su prvobitno pevali leviti u hramu, na osnovu onoga što je bilo propisano za svaki psalam (loza pevača, određeno vreme i mesto, korišćeni instrumenti, način izvršenja itd.), ali ih svako može nasumično čitati u bilo koje vreme i na bilo kom mestu. Više od trećine psalama upućeno je direktoru muzike. Neki psalmi podstiču obožavaoca da peva (npr. Ps. 33:1-3; 92:1-3; 96:1-3; 98:1; 101:1; 150). Neki naslovi označavaju muzičke instrumente na kojima treba svirati psalam (Ps. 4, 5, 6, 8, 67). Neki se pozivaju na Levite koji su pevali jednu od osam melodija, od kojih je jedna bila poznata jednostavno kao „osma“ (hebrejski: šeminit) (Ps. 6, 12). A drugi čuvaju naziv za drevne istočnjačke moduse, kao ajelet ha-šahar (zadnji deo zore; Ps. 22); šošanim / šušan (ljiljani / ljiljan; Ps. 45; 60), za koje se kaže da opisuje određenu melodiju; ili ʻalmuth / ʻalamoth (nem; Ps. 9, 46), što je, prema Saadiji Gaonu, „tiha melodija, skoro nečujna“.
Uprkos čestom mišljenju da je njihova drevna muzika izgubljena, sredstva za njenu rekonstrukciju još uvek postoje. Fragmenti hramovne psalmodije sačuvani su u drevnim sinagogama i crkvenim pevanjima, posebno u melodiji tonus peregrinus do Psalma 114. Znakovi za kantilaciju, za beleženje pevane melodije, bili su u upotrebi od davnina; Dokazi o njima mogu se naći u rukopisima najstarijih sačuvanih kopija psalama u svicima s Mrtvog mora, a još su opširniji u masoretskom tekstu, koji datira iz ranog srednjeg veka i čiji su tiberijski pisari tvrdili da svoj rad zasnivaju na hramu. -znakovi perioda. (Pogledajte kolofon Moše ben Ašera „Pesma o vinovoj lozi“ uz Codek Cairensis).
Učinjeno je nekoliko pokušaja da se dekodira masoretska kantilacija, ali najuspešniji je onaj Suzane Haik-Vantura (1928–2000) u poslednjoj četvrtini 20. veka. Njena rekonstrukcija pretpostavlja da znaci predstavljaju stepene različitih muzičkih skala – odnosno pojedinačnih nota – što je stavlja u suprotnost sa svim ostalim postojećim tradicijama, gde znaci uvek predstavljaju melodijske motive; takođe ne uzima u obzir postojanje starijih sistema notacije, kao što su vavilonski i palestinski sistemi. Muzikolozi su stoga odbacili Haik-Vantourine teorije, sa njenim rezultatima sumnjivim, a njena metodologija manjkava. Uprkos tome, Mičel ga je više puta branio, pokazujući da, kada se primeni na masoretsku kantilaciju psalma 114, proizvodi melodiju prepoznatljivu kao tonus peregrinus crkve i sinagoge. Mičel uključuje muzičke transkripcije hramovne psalmodije Psalama 120–134 u svom komentaru na Pesme uspona.
Bez obzira na akademska istraživanja, sefardski Jevreji su zadržali tradiciju u masoretskom kantiliranju.
Većina pojedinačnih psalama uključuje hvalu Bogu za njegovu moć i dobročinstvo, za njegovo stvaranje sveta i za njegova prošla dela oslobođenja za Izrael. Oni zamišljaju svet u kome će svi i sve slaviti Boga, a Bog će zauzvrat čuti njihove molitve i odgovoriti. Ponekad Bog „skriva svoje lice“ i odbija da odgovori, dovodeći u pitanje (za psalmistu) odnos između Boga i molitve koji je temeljna pretpostavka Knjige psalama.
Neki psalmi se nazivaju „maskil“ (maschil), što znači „prosvetljen“ ili „mudra izreka“, jer prenose mudrost. Najznačajniji od njih je 142. psalam koji se ponekad naziva i „Maskil Davidov“; drugi uključuju Psalam 32 i Psalam 78.
Posebnu grupu i podelu u Knjizi psalama čini petnaest psalama (Psalmi 120–134) poznatih u konstruktivnom padežu, shir ha-ma’aloth („Pesma o usponima“ ili „Pesma stepenica“) i jedan kao shir la-ma’aloth (Psalam 121). Prema Saadiji Gaonu, ove pesme su se razlikovale od ostalih psalama po tome što su ih Leviti pevali u „glasnoj melodiji“ (judeoarapski: בלחן מרתפע). Svaki psalam određen za Asafa (npr. Psalmi 50, 73–83) pevali su njegovi potomci dok su koristili kimbale, u skladu sa 1. Letopisima 16:5. Svaki psalam u kome se nalazi uvodna fraza „Na Mahalatu“ (npr. Psalmi 53 i 88) pevali su Leviti koristeći velike udaraljke sa širokim i zatvorenim okvirima sa obe strane i udarane sa dva drvena štapa.
Pojedini psalmi su prvobitno bili himne, koje su se koristile u raznim prilikama i na raznim svetim mestima; kasnije, neki su antologizovani i mogli su biti shvaćeni u okviru različitih antologija (npr. 123. ps. kao jedan od psalama o usponu); konačno, pojedini psalmi se mogu razumeti u celini Psaltira, bilo da pripovedaju o Davidovom životu ili daju uputstva poput Tore. U kasnijoj jevrejskoj i hrišćanskoj tradiciji, psalmi su počeli da se koriste kao molitve, bilo pojedinačne ili zajedničke, kao tradicionalni izrazi religioznih osećanja.
Mnogi autori su komentarisali psalme, uključujući:
Hilari od Poatjea
Avgustin od Hipona
Saadia Gaon
Toma Akvinski
Džon Kalvin
Emanuel (pseudonim), Jevrejski komentar psalama.
Neki od naslova datih psalmima imaju opise koji ukazuju na njihovu upotrebu u bogosluženju:
Psalmi se koriste u tradicionalnom jevrejskom bogosluženju. Mnogi potpuni psalami i stihovi iz psalama pojavljuju se u jutarnjim službama (šaharit). Komponenta pesukei dezimra uključuje psalme 30, 100 i 145–150. Psalam 145 (koji se obično naziva „Ašrej“, što je zapravo prva reč od dva stiha priložena početku psalma), čita se tri puta svakog dana: jednom u šaharitu kao deo pesukei dezimrah, kao što je pomenuto, jednom, uz 20. psalam, u sklopu jutarnjih završnih molitvi, i jednom na početku popodnevne službe. U dane praznika i subote, umesto da se završi jutarnja služba, ona prethodi službi Musaf. Psalmi 95–99, 29, 92 i 93, zajedno sa nekim kasnijim čitanjima, sadrže uvod (Kabalat Šabat) u službu petkom uveče. Tradicionalno, svaki dan u nedelji posle jutarnje službe (počev od nedelje, Psalmi: 24, 48, 82, 94, 81, 93, 92) čita se drugačiji „Psalam za dan“ — Šir šel jom. Ovo je opisano u Mišni (početnoj kodifikaciji jevrejske usmene tradicije) u traktatu Tamid. Prema Talmudu, ove dnevne psalme su prvobitno tog dana u nedelji izgovorili leviti u hramu u Jerusalimu. Od Rosh Hodesh Elul do Hoshanah Rabbah, Psalam 27 se recituje dva puta dnevno nakon jutarnje i večernje službe. Postoji Minhag (običaj) da se recituje Psalam 30 svakog jutra Hanuke posle Šaharita: neki ovo recituju umesto redovnog „Psalma za dan“, drugi ga recituju dodatno.
Kada Jevrejin umre, nad telom se čuva straža i tehillim (Psalmi) se neprestano čitaju uz sunce ili sveće, sve do pogreba. Istorijski gledano, ovu stražu bi obavljala uža porodica, obično u smenama, ali u savremenoj praksi ovu uslugu pruža službenik pogrebnog preduzeća ili čevra kadiša.
Mnogi Jevreji dopunjuju Knjigu psalama nedeljno ili mesečno. Svake nedelje neki takođe kažu Psalam povezan sa događajima te nedelje ili deo Tore koji se čita tokom te nedelje. Pored toga, mnogi Jevreji (posebno Lubavič i drugi hasidi) pročitali su celu Knjigu psalama pre jutarnje službe, u subotu koja je prethodila proračunatom pojavljivanju mladog meseca.
Na čitanje psalama se u jevrejskoj tradiciji gleda kao na sredstvo za sticanje Božije naklonosti. Stoga se često posebno recituju u vremenima nevolje, kao što su siromaštvo, bolest ili fizička opasnost; u mnogim sinagogama se recituju psalmi nakon službi za bezbednost države Izrael. Sefer ha-Činuh navodi da ova praksa nije osmišljena da postigne naklonost, kao takvu, već da ugradi veru u Božansko Proviđenje u nečiju svest, u skladu sa Majmonidovim opštim pogledom na Proviđenje. (S tim u vezi, hebrejski glagol za molitvu, hitpalal hţpll, je u stvari refleksivni oblik palal pll, intervenisati, moliti, suditi. Dakle, „moliti se“ prenosi konotaciju „presuđivanja samog sebe“: na kraju krajeva, svrha molitve —tefilah ţplh—je da se transformišemo.)
Reference Novog zaveta pokazuju da su najraniji hrišćani koristili psalme u bogosluženju, a psalmi su ostali važan deo bogosluženja u većini hrišćanskih crkava. Istočna pravoslavna, katolička, prezbiterijanska, luteranska i anglikanska crkva su uvek sistematski koristile psalme, sa ciklusom za recitovanje svih ili većine njih tokom jedne ili više nedelja. U prvim vekovima Crkve očekivalo se da će svaki kandidat za episkopa moći da izgovori ceo Psaltir napamet, nešto što su često automatski naučili dok su bili monasi. Hrišćani su koristili Pater Noster užad od 150 perli za molitvu celog psaltira.
Apostol Pavle citira psalme (posebno Psalme 14 i 53, koji su skoro identični) kao osnovu za svoju teoriju prvobitnog greha, i uključuje Sveto pismo u Poslanici Rimljanima, poglavlje 3.
Nekoliko konzervativnih protestantskih denominacija pevaju samo psalme (neke crkve pevaju i mali broj himni koje se nalaze na drugim mestima u Bibliji) u bogosluženju i ne prihvataju upotrebu bilo kakvih nebiblijskih himni; primeri su Reformirana prezviterijanska crkva Severne Amerike, Prezbiterijanska reformirana crkva (Severna Amerika) i Slobodna crkva Škotske (nastavak).
Nastavljaju se proizvoditi novi prevodi i postavke psalama. Pojedinačno štampana sveska psalama za upotrebu u hrišćanskim verskim ritualima naziva se Psaltir.
Štaviše, psalmi često služe kao inspiracija za veći deo moderne ili savremene hrišćanske muzike za bogosluženje u različitim stilovima. Neke pesme su u potpunosti zasnovane na određenom psalmu ili psalmima, a mnoge citiraju direktno iz Knjige psalama (i drugih delova Biblije).
Pravoslavni hrišćani i grkokatolici (istočni katolici koji slede vizantijski obred) odavno su psalme učinili sastavnim delom svojih zajedničkih i privatnih molitava. Zvanična verzija Psaltira koju koristi Pravoslavna Crkva je Septuaginta. Da bi se olakšalo njegovo čitanje, 150 psalama je podeljeno na 20 katizama (grčki: καθίσματα? slovenski: kafizma; doslovno. „sedanja“) i svaka katizma (grčki: κάθισμα slovenski je dalje na tri kaѳisma, kafisma). (grč. στάσεις, staseis doslovno „stajanje“, pevane. στάσις, stasis), tzv. jer verni stoje na kraju svake staze na Slavu Ocu….
Na Večernji i Jutrenji se čitaju različite katizmate u različito doba liturgijske godine i u različite dane u nedelji, po crkvenom kalendaru, tako da se svih 150 psalama (20 sedenja) čita u toku nedelje. Tokom Velikog posta povećava se broj sedenja tako da se ceo Psaltir čita dva puta nedeljno. U dvadesetom veku, neki hrišćani laici su usvojili neprekidno čitanje psalama radnim danima, moleći celu knjigu za četiri nedelje.
Osim čitanja katizma, psalmi zauzimaju istaknuto mesto u svakoj drugoj pravoslavnoj službi, uključujući bogosluženja Časova i Liturgije. Posebno se veoma široko koristi pokajnički psalam 50. Fragmenti psalama i pojedinačni stihovi koriste se kao Prokimena (uvodi u biblijska čitanja) i Stihera. Najveći deo Večernje bi i dalje bio sastavljen od psalama čak i kada bi se katizma zanemarila; Psalam 118, “Psalam zakona”, je središnji deo Jutrenja subotom, nekim nedeljom i pogrebne službe. Cela knjiga psalama se tradicionalno čita naglas ili peva pored pokojnika tokom vremena koje je prethodilo sahrani, odražavajući jevrejsku tradiciju.
Nekoliko ogranaka orijentalnih pravoslavaca i onih istočnih katolika koji slede jedan od orijentalnih obreda pevaće ceo Psaltir tokom jednog dana tokom Dnevne službe. Ova praksa je i dalje uslov monaštva u orijentalnim crkvama.
Psalmi su oduvek bili važan deo katoličke liturgije. Liturgija časova je usredsređena na pojanje ili recitovanje psalama, koristeći fiksne melodijske formule poznate kao tonovi psalama. Rani katolici su takođe široko koristili psalme u svojim pojedinačnim molitvama; međutim, kako je znanje latinskog (jezika rimskog obreda) postalo neuobičajeno, ova praksa je prestala među nenaučenim. Međutim, sve do kraja srednjeg veka nije bilo nepoznato da se i laici pridružuju pevanju Male Gospe, što je bila skraćena verzija Liturgije časova sa utvrđenim dnevnim ciklusom od dvadeset pet. psalama za recitovanje i devet drugih psalama podeljenih na Jutrenje.
Rad biskupa Ričarda Čelonera u pružanju materijala za bogosluženje na engleskom značio je da su mnogi psalmi bili poznati katolicima koji govore engleski od osamnaestog veka pa nadalje. Challoner je preveo u celini Little Office na engleski, kao i Nedeljno večernje i dnevni Compline. Takođe je obezbedio i druge pojedinačne psalme, kao što je 129/130 za molitvu u svojim knjigama predanja. Biskup Challoner je takođe poznat po reviziji Douai-Rheimsove Biblije, a prevodi koje je koristio u svojim knjigama pobožnosti preuzeti su iz ovog dela.
Do Drugog vatikanskog koncila psalmi su se čitali u jednonedeljnom ili, ređe (kao u slučaju ambrozijanskog obreda), dvonedeljnom ciklusu. Korišćene su različite jednonedeljne šeme: većina svetovnog sveštenstva sledila je rimsku distribuciju, dok je redovno sveštenstvo skoro univerzalno sledilo onu Svetog Benedikta, sa samo nekoliko kongregacija (kao što su benediktinci iz Svetog Maura) sledili su individualističke aranžmane. Brevijar uveden 1974. distribuirao je psalme u četvoronedeljnom ciklusu. Monaška upotreba uveliko varira. Neki koriste četvoronedeljni ciklus sekularnog sveštenstva, mnogi zadržavaju jednonedeljni ciklus, bilo prema shemi Svetog Benedikta ili nekom drugom po sopstvenom osmišljavanju, dok se drugi odlučuju za neki drugi aranžman.
Zvanično su odobreni i drugi aranžmani po kojima se ceo Psaltir čita u jednonedeljnom ili dvonedeljnom ciklusu. Ove aranžmane koriste uglavnom katolički kontemplativni religiozni redovi, kao što su trapisti.
Opšte uputstvo časne Liturgije 122 predviđa tri načina pevanja/recitovanja psalama:
Od ova tri, antifonski režim se najviše prati.
Tokom vekova, upotreba kompletnih psalama u liturgiji je opadala. Posle Drugog vatikanskog sabora (koji je takođe dozvolio upotrebu narodnih jezika u liturgiji), duži psalamski tekstovi su ponovo uvedeni u misu, tokom čitanja. Revizija Rimskog misala nakon Drugog vatikanskog koncila ponovo je uvela pevanje ili recitovanje većeg dela psalma, u nekim slučajevima celog psalma, nakon prvog čitanja iz Svetog pisma. Ovaj psalam, koji se naziva Responzorijski psalam, obično se peva ili recituje odgovorno, iako Opšte uputstvo Rimskog misala 61 dozvoljava direktno recitovanje.
Nakon protestantske reformacije, mnogi psalmi su postavljeni kao himne. Ovi narodni prevodi psalama su poređani u rimovane stihove od strogog metra, poznate kao metrički psalmi i korišćeni za skupštinsko pevanje. Metrički psalmi su bili posebno popularni u kalvinističkoj tradiciji, gde su se u prošlosti često pevali uz isključenje drugih himni (isključiva psalmodija). Sam Žan Kalvin je napravio neke francuske prevode psalama za crkvenu upotrebu, ali dovršeni Ženevanski psaltir koji je na kraju korišćen u crkvenim službama sastojao se isključivo od prevoda Klemana Maroa i Teodora de Beza, na melodije brojnih kompozitora, uključujući Luja Buržoa i izvesnog Gospodaru Pjer. Ein feste Burg ist unser Gott Martina Lutera baziran je na Psalmu 46. Među poznatim postavkama himni Psaltira bili su Škotski psaltir i parafraze Isaka Votsa. Prva knjiga štampana u Severnoj Americi bila je zbirka postavki psalama, The Bai Psalm Book (1640).
Do 20. veka uglavnom su zamenjene himnama u crkvenim službama. Međutim, psalmi su popularni zbog privatne odanosti među mnogim protestantima i još uvek se koriste u mnogim crkvama za tradicionalno bogosluženje. U nekim krugovima postoji običaj da se čita jedan psalam i jedno poglavlje izreka dnevno, što odgovara danu u mesecu.
Metrički psalmi se još uvek pevaju u mnogim reformisanim skupštinama.
Anglikansko pojanje je metoda pevanja proznih verzija psalama.
Početkom 17. veka, kada je predstavljena Biblija kralja Džejmsa, metrički aranžmani Tomasa Sternholda i Džona Hopkinsa takođe su bili popularni i bili su opremljeni štampanim melodijama. Ova verzija i Nova verzija Davidovih psalama od strane Tejta i Brejdija koja su nastala krajem sedamnaestog veka (pogledajte članak o metričkom psaltiru) ostali su normalan skupštinski način pevanja psalama u Engleskoj crkvi sve do duboko u devetnaestom veku.
U Velikoj Britaniji, psaltir Kaverdejla iz 16. veka i dalje leži u srcu svakodnevnog bogosluženja u katedralama i mnogim parohijskim crkvama. Nova knjiga opšteg bogosluženja ima prateći psaltir na savremenom engleskom.
Verzija psaltira u američkoj knjizi zajedničkih molitava pre izdanja iz 1979. je psaltir Koverdejl. Psaltir u američkoj knjizi zajedničkih molitava iz 1979. je novi prevod, sa nekim pokušajem da zadrži ritmove psaltira Koverdejl.
1 Blago čoveku koji ne ide za savetima opakih,
na putu grešničkom ne stoji
i na veću rugalaca ne sedi,
2 nego uživa u Zakonu Jehovinom
i o njegovom Zakonu dan i noć razmišlja.
3 On je kao drvo zasađeno
pokraj vodâ tekućih
koje u pravo vreme donosi svoj rod
i lišće mu nikad ne vene.
