1 Zašto stojiš daleko, Jehova?
Zašto se kriješ u vremenima nevolje?
2 Opaki u svojoj nadmenosti siromahe progoni;
oni se hvataju u spletke koje je smislio.
3 Opaki se požudom svoga srca hvali,
lakomog blagosilja, a Jehovu prezire.
4 Opaki u svojoj nadmenosti Boga ne traži,
nema mesta za Boga u njegovim naumima.
5 Putevi su mu uvek uspešni,
nadmen je i daleko su od njega tvoji zakoni,
prezire sve svoje dušmane.
6 Misli: „Neću posrnuti.
Nikad me neće zadesiti zlo.”
7 Usta su mu puna psovki, lukavstva i prevare,
pod jezikom mu muka i nesreća.
8 U zasedi leži pokraj sela,
iz potaje ubija nedužnoga,
očima vreba žrtve.
9 U zasedi leži kao lav u brlogu,
u zasedi leži da siromaha uhvati,
da ga u mrežu uhvati i odvuče.
10 Žrtve se ruše, satrvene,
pod njegovom snagom padaju.
11 A on misli: „Zaboravio je Bog.
Sakrio je lice i nikad ništa ne vidi.”
12 Ustani, Jehova! Podigni ruku, Bože!
Siromahe ne zaboravi!
13 Zašto da opaki prezire Boga?
Zašto da misli: „Neće me kazniti”?
14 Jer, ti vidiš, gledaš muku i jad,
u ruke ih uzimaš.
Nevoljnik se tebi predaje,
ti siročadi pomažeš.
15 Slomi ruku opakome i zlome,
kazni njegovu opakost, da se više ne nađe.
16 Jehova je Car zauvek i doveka!
Nestaće neznabošci iz njegove zemlje.
17 Ti, Jehova, čuješ želje krotkih,
ohrabruješ ih i pomno slušaš.
18 Braniš prava siročadi i potlačenih,
da ih smrtnik više ne zastrašuje.
