1 Zahvaljuj Jehovi, dušo moja.
Silno si velik, Jehova, Bože moj.
U sjaj i veličanstvo si obučen,
2 svetlošću kao plaštom ogrnut.
Nebesa razastireš kao zavesu,
3 na vodama nad nebom polažeš grede
svojih gornjih odaja.
Od oblakâ praviš svoja kola
i na krilima vetra putuješ.
4 Vetrove činiš svojim glasnicima,
ognjene plamenove svojim slugama.
5 Zemlju si na njene temelje postavio –
doveka se neće poljuljati.
6 Okeanom[a] si je pokrio kao odećom,
vode su stajale nad planinama.
7 Ti zapreti vodama, i one pobegoše,
na zvuk tvoga groma hitro utekoše.
8 Uzdigoše se planine, spustiše doline
do mesta koje si im odredio.
9 Vodama si postavio granicu
koju ne smeju da pređu,
da više ne prekriju zemlju.
10 Ti vode iz izvorâ izlivaš u klance.
Između planina teku
11 i svaku divlju životinju poje.
Divlji magarci gase žeđ,
12 kraj njih se gnezde ptice
i pevaju među granama.
13 Iz svojih gornjih odaja planine natapaš,
zemlja je puna plodova tvog truda.
14 Ti činiš da raste trava za stoku
i biljke koje služe čoveku,
da dobije hranu iz zemlje:
15 vino, koje čoveku raduje srce,
ulje, da mu lice zasija,
i hleb, koji mu snaži telo[b].
16 Site se stabla Jehovina,
kedrovi libanski, koje je zasadio.
17 Na njima vrapci svijaju gnezda,
roda svoj dom na borovima.
18 Visoke planine utočište su divokozama,
hridine damanima.
19 Ti činiš da mesec određuje vremena,
sunce zna kada da zađe.
20 Ti doneseš tamu, i noć padne,
kad sve šumske životinje izlaze,
21 lavovi riču za plenom
i svoju hranu traže od Boga.
22 Sunce izađe, i one se okupe
i po svojim jazbinama poležu.
23 Tada čovek ide na posao,
na svoj rad do večeri.
24 Koliko je mnogo tvojih dela, Jehova!
Sva si ih učinio u mudrosti.
Puna je zemlja tvojih stvorenja.
25 Eno mora, golemog i širokog,
koje vrvi od stvorenja bezbrojnih,
bića malih i velikih.
26 Po njemu plove lađe,
u njemu je levijatan,
koga si stvorio da se u njemu igra.
27 Svi ovi na tebe čekaju
da im hranu daš na vreme.
28 Ti im je daješ,
i oni je sabiru,
ruku otvaraš,
i oni se dobrima site.
29 Svoje lice sakriješ,
i oni se uplaše,
dah im oduzmeš, i oni ugibaju
i u prah se vraćaju.
30 Ti svoj dah pošalješ,
i drugi se stvaraju,
i tako obnavljaš lice zemlje.
31 Neka Slava Jehovina ostane doveka!
Neka se raduje Jehova u svojim delima!
32 On zemlju pogleda, i ona zadrhti,
planine dotakne, i one se zadime.
33 Dok sam živ, Jehovi ću pevati,
psalme mu pevati sve dok me bude.
34 Neka mu moje misli budu mile!
U Jehovu ću se radovati.
35 Neka grešnici nestanu sa zemlje
i neka više ne bude opakih.
Zahvaljuj Jehovi, dušo moja.
Alal-Jah!1Slava Jehovi
