Maskil Asafov.
1 Zašto nas doveka odbaci, Bože?
Zašto tvoj gnev tinja protiv stada tvoga pašnjaka?
2 Seti se svoga naroda, koji si davno kupio,
plemena koje si otkupio da bude tvoj posed,
ove gore Sion, na kojoj si boravio.
3 Skreni svoje korake ka večnim ruševinama,
ka svem razaranju koje neprijatelj učini u svetilištu.
4 Rikali su tvoji dušmani
na mestu našeg sastanka s tobom,
znak svoje pobede postavili.
5 Kao čovek što sekirom vitla po guštari,
6 sekirama i ćuskijama
skršiše sve daske izrezbarene.
7 Tvoje svetilište spališe do zemlje,
oskvrnaviše boravište tvoga Imena.
8 Pomisliše: „Hajde da ih dokraja satremo.”
I spališe sva mesta sastanka s Bogom u zemlji.
9 Ne vidimo više svoja znamenja,
nema više prorokâ,
niko od nas ne zna dokle će ovako.
10 Dokle će te vređati dušmanin, Bože?
Zar će ti neprijatelj pogrđivati Ime doveka?
11 Zašto susprežeš ruku, svoju desnicu?
Digni je sa svojih grudi, dokrajči ih!
12 Ali Bog je moj car od davnina,
on spasenje donosi na zemlju.
13 Ti si svojom silom raskolio more,
razbio glave nemanima u vodi.
14 Ti si levijatanu smrskao glave,
dao ga za hranu stvorenjima pustinjskim.
15 Ti si vrela i potoke otvorio,
ti si presušio reke nepresušne.
16 Dan je tvoj, a i noć je tvoja,
ti si postavio mesec i sunce.
17 Ti si odredio sve međe zemljine,
ti si stvorio leto i zimu.
18 Seti se, Jehova, kako te neprijatelj vređao,
kako ti je Ime pogrđivao narod bezuman.
19 Ne predaj život svoje golubice zverima,
ne zaboravi život svojih siromaha doveka.
20 Seti se svoga Saveza,
jer puni su nasilja mračni zakuci zemlje.
21 Ne daj da potlačeni uzmakne osramoćen,
neka siromah i ubogi hvale tvoje Ime.
22 Ustani, Bože, zauzmi se za svoju parnicu,
seti se kako te bezumnici povazdan vređaju.
23 Ne zaboravi graju tvojih dušmana
i neprestanu galamu onih što se dižu protiv tebe.
