Maskil Asafov.
1 Čuj moje učenje, narode,
počuj reči mojih usta.
2 Svoja usta ću otvoriti u pričama,
objaviti davne zagonetke.
3 Ono što smo čuli i saznali,
ono što su nam naši očevi ispričali,
4 nećemo kriti od njihovih unuka.
Pričaćemo sledećem naraštaju
o hvale dostojnim delima Jehove,
o njegovoj sili i čudima koja učini.
5 On ustanovi propise u Jakovu
i postavi Zakon u Izraelu,
za koje zapovedi našim praocima
da ih svojoj deci obznane,
6 da ih sazna sledeći naraštaj,
deca koja će se tek roditi,
koja će onda govoriti svojoj deci
7 da se uzdaju u Boga
i ne zaborave Božija dela,
nego da čuvaju njegove zapovesti,
8 da ne budu kao njihovi praoci –
naraštaj buntovan i nepokoran,
naraštaj čije je srce nepostojano
i koji je duhom neveran Bogu.
9 Efremovci, iako naoružani lukom,
na dan bitke okrenuše leđa.
10 Nisu se držali Božijeg Saveza
i odbijali su da žive po njegovom Zakonu.
11 Zaboravili su njegova dela
i čuda koja im je pokazao.
12 Čudesna dela je učinio
naočigled njihovim praocima
u zemlji egipatskoj, u coanskom kraju.
13 More je razdvojio i kroz njega ih proveo,
učinio da vode stoje kao bedem.
14 Danju ih je vodio oblakom,
a svu noć svetlošću ognja.
15 U pustinji je raskolio stene
i napojio ih vodom obilnom kao okean[a].
16 Iz hridine je izveo potoke
i učinio da vode poteku kao reke.
17 A oni su i dalje grešili protiv njega,
buneći se protiv Svevišnjega u pustinji.
18 Namerno su iskušavali Boga
tražeći hranu za kojom su žudeli.
19 Protiv Boga su govorili, pitajući:
„Može li Bog da prostre trpezu u pustinji?
20 Eto, stenu je udario, da voda poteče,
i nabujali potoci teku.
A može li dati i hleba?
Može li svom narodu da nabavi mesa?”
21 Kad ih je Bog čuo, razjari se.
Oganj planu protiv Jakova,
gnev se diže protiv Izraela,
22 jer nisu verovali Bogu
ni uzdali se u njegovo spasenje.
23 On zapovedi oblacima na nebu
i otvori dveri nebeske,
24 pa prosu manu kao kišu, da narod jede;
dade im žita sa neba.
25 Čovek je jeo hleb anđela.
On im posla hrane da jedu dosita.
26 On s nebesa pusti istočni vetar
i svojom silom južni vetar dovede,
27 pa kao kišu prosu na njih mesa kao prašine,
krilatih ptica kao morskog peska.
28 On učini da im popadaju sred tabora,
svud uokolo njihovih šatora.
29 I oni su jeli dok se dobro ne najedoše,
jer im je dao ono za čim su žudeli.
30 A dok ih još nije prošla želja,
dok im je hrana još bila u ustima,
31 Božiji gnev se diže na njih.
On pobi najsnažnije među njima
i pokosi mladiće Izraelove.
32 A oni su ipak i dalje grešili
i nisu verovali uprkos čudima.
33 Zato im okonča dane u jednom dahu
i njihove godine užasom iznenadnim.
34 Kad god bi ih Bog ubijao, tražili bi ga
i opet mu se svesrdno vraćali –
35 setili bi se da je Bog njihova Stena,
Bog Svevišnji njihov Otkupitelj.
36 A onda bi ga opet varali ustima
i lagali ga jezikom.
37 Nisu mu bili odani srcem,
ni verni njegovom Savezu.
38 A on, samilostan, praštao bi im greh
i ne bi ih zatro.
Mnogo je puta susprezao gnev
i nije budio svu svoju jarost.
39 Jer, setio bi se da su samo telo,
vetar koji prođe i više se ne vraća.
40 Koliko su se samo bunili protiv njega u pustinji
i žalostili ga u pustolini!
41 Stalno su iznova iskušavali Boga
i zadavali bol Svecu Izraelovom.
42 Nisu se sećali njegove ruke –
dana kad ih je od njihovog dušmanina otkupio,
43 ni znamenjâ koja je učinio u Egiptu,
njegovih čuda u coanskom kraju:
44 On im u krv pretvori
reke i potoke, da ne piju iz njih.
45 Rojeve muva posla među njih, da ih izjedu,
i žabe, da ih zatru.
46 Useve im predade šturku,
njihovu muku skakavcu čegrtašu.
47 Lozu im zatuče grȁdom,
njihove divlje smokve mrazom.
48 Goveda im predade grȁdu,
njihovu stoku munjama.
49 Posla na njih svu žestinu svoga gneva,
srdžbu, bes i nevolju.
Glasnike nesreće odasla na njih.
50 Stazu poravna za svoj gnev.
Život im ne poštede smrti,
nego ih predade pomoru.
51 Pobi sve prvorođeno u Egiptu,
prvine muškosti u Hamovim šatorima.
52 A svoj narod izvede kao ovce
i kroz pustinju ih povede kao stado.
53 Vodio ih je pouzdano, pa se nisu plašili,
a more prekri njihove neprijatelje.
54 Dovede ih u svoju svetu zemlju,
na ovu goru, koju svojom desnicom osvoji.
55 Pred njima istera narode;
užetom izmeri i razdeli
nasledstvo plemenima Izraelovim
i dade im da se nastane u svojim šatorima.
56 Ali oni su iskušavali Boga Svevišnjega
i bunili se protiv njega.
Nisu se držali njegovih propisa,
57 nego se odmetnuše kao i njihovi očevi
i izneveriše ga, nepouzdani kao luk iskrivljen.
58 Gnevili su ga svojim uzvišicama
i činili ga ljubomornim svojim idolima.
59 Kada ih je Bog čuo, razjari se
i sasvim odbaci Izrael.
60 On napusti Boravište u Šilu,
šator u kom se nastanio među ljudima.
61 Znak svoje sile posla u sužanjstvo
i znak svoga sjaja u dušmaninove ruke.
62 Svoj narod predade maču,
razjaren na svoj posed.
63 Oganj im proždre mladiće
i njihove devojke ne čuše pesmu svadbenu.
64 Sveštenici im popadaše od mača –
ne zaplakaše njihove udovice.
65 Tada se Gospod prenu kao od sna,
kao ratnik koji se trezni od vina.
66 Svoje dušmane potisnu,
večnoj sramoti ih predade.
67 Potom odbaci šator Josifov
i ne izabra pleme Efremovo,
68 nego izabra pleme Judino,
goru Sion, koju zavole.
69 Svoje svetilište sagradi kao visove,
kao zemlju, koju je utemeljio doveka.
70 Izabra Davida, svoga slugu,
i uze ga od ovčijih torova.
71 Dovede ga od ovaca dojilica
da napasa Jakova, njegov narod,
Izraela, njegov posed.
72 I napasao ih je srca čestitog,
vodio ih veštim rukama.
