Kazna, pokajanje i nada
1 Ja sam čovek koji je video nevolju
pod šibom njegovog besa.
2 On me poveo i naterao da hodam u tami,
a ne u svetlosti.
3 Da, njegova me ruka
nanovo i nanovo udarala povazdan.
4 Meso i kožu mi je istrošio, kosti polomio,
5 opseo me i okružio gorčinom i nevoljom.
6 Naterao me da boravim u tami
poput onih koji su davno pomrli.
7 Ogradio me zidom, da ne mogu da izađem,
teškim lancima me okovao.
8 Pa i kad vičem ili zapomažem,
on se o moju molitvu oglušuje.
9 Zaprečio mi puteve tesanim kamenom,
moje staze iskrivio.
10 Kao medved u zasedi, kao lav u skrovištu,
11 odvukao me s puta i rastrgnuo,
pa ostavio bespomoćnog.
12 Svoj luk je nategao
i stavio me svojim strelama za metu.
13 Bubrege mi je isprobadao
strelama iz svoga tobolca.
14 Postadoh predmet podsmeha svem svome narodu,
povazdan mi pevaju rugalice.
15 Čemerom me nasitio i pelenom napojio.
16 Zube mi je kamenicama polomio,
u prašinu me ugazio.
17 Mojoj duši mir je oduzet,
zaboravih šta znači sreća.
18 Zato rekoh: „Nestade moja snaga
i ono čemu sam se nadao od Jehove.”
19 Sećam se svoje nevolje i lutanja,
pelena i otrova,
20 sećam ih se dobro,
i duša mi je potištena.
21 Ali ovo dozivam u pamet i zato se nadam:
22 Ne prestaje ljubav Jehovina,
nema kraja njegovoj samilosti,
23 obnavljaju se svakoga jutra.
Vernost je tvoja velika.
24 „Jehova je moj deo”, moja duša kaže,
„zato ću ga čekati.”
25 Dobar je Jehova onima koji ga iščekuju,
onome koji ga traži;
26 dobro je mirno čekati spasenje Jehovino.
27 Dobro je za čoveka da svoj jaram nosi
dok je mlad.
28 Neka sedi s mirom i ćuti,
jer Jehova ga je stavio na njega.
29 Neka lice zagnjuri u prašinu,
jer možda još ima nade.
30 Neka pruži obraz onome ko ga udara,
neka se nasiti uvreda.
31 Jer, Gospod ne odbacuje doveka.
32 Ako i zada bol, pokazaće samilost,
jer velika je ljubav njegova.
33 Jer, on ljudima nerado donosi
nevolju i patnju.
34 Kada se nogama gaze svi zemaljski sužnji,
35 kada se čoveku uskraćuje pravda
pred licem Svevišnjega,
36 kada je čovek oštećen u parnici
– zar to Gospod ne vidi?
37 Ko može nešto da kaže, i da tako bude,
ako to Gospod nije zapovedio?
38 Zar i zla i dobra ne dolaze
na zapovest[a] Svevišnjega?
39 Zašto se živ čovek žali
na kaznu za svoje grehe?
40 Ispitajmo svoje puteve i istražimo ih,
i vratimo se Jehovi.
41 Podignimo svoje srce i ruke
ka Bogu na nebesima.
42 Bunili smo se i bili nepokorni,
i ti nam nisi praštao.
43 Gnevom si se zaogrnuo i gonio nas,
bez milosti nas ubijao.
44 Zaogrnuo si se oblakom,
da molitva ne može da prođe.
45 Učinio si nas smećem i otpadom
među narodima.
46 Svi naši neprijatelji
nad nama razjapiše usta.
47 Pretrpesmo užas i ponor, razaranje i slom.
48 Potoci suza iz očiju mi teku
zbog sloma Kćeri moga naroda.
49 Oči će mi liti suze bez prestanka,
bez odmora,
50 dok Jehova sa nebesa ne pogleda i ne vidi.
51 Bol nanesen mojoj duši
isprazni mi oči od suza[b].
52 Lovili su me kao pticu
moji neprijatelji bez razloga.
53 Htedoše da mi život dokrajče u jami
i kamenjem me zasuše,
54 voda mi dođe preko glave,
pa rekoh: „Gotov sam!”
55 Tada iz najdublje jame
tvome Imenu zavapih, Jehova,
56 i ti ču moj glas: „Ne zatvaraj uši
pred mojim zapomaganjem!”
57 Blizu si bio kad sam ti zavapio
i rekao si: „Ne boj se.”
58 Ti si, Gospode, vodio moju parnicu,
život mi otkupio.
59 Video si nepravdu koju trpim, Jehova;
donesi mi pravdu.
60 Video si razmere njihove osvete,
sve njihove zavere protiv mene.
61 Čuo si, Jehova, njihove uvrede,
sve njihove zavere protiv mene,
62 reči onih koji su se na mene digli
i njihove svakodnevne spletke protiv mene.
63 Pogledaj ih samo! Bilo da sede ili stoje,
o meni pevaju rugalice.
64 Vrati im, Jehova, milo za drago,
po njihovim delima.
65 Um im zastri velom,
neka je tvoje prokletstvo na njima.
66 Goni ih u svom gnevu
i istrebi ispod nebesa Jehovinih.
