² Dragoceni sinovi sionski,
    nekada cenjeni kao čisto zlato,
sada su na ceni koliko i glinene posude,
    delo grnčarevo.

³ Čak i šakalice pružaju dojke
    da podoje svoje mladunce,
a kćeri moga naroda okrutne postadoše
    kao nojevi u pustinji.

⁴ Odojčetu se jezik
    od žeđi lepi za nepce,
deca traže hleba,
    a niko da im ga pruži.

⁵ Oni što su nekad jeli poslastice,
    tavore na ulicama,
oni koji su odrasli u purpuru,
    po bunjištima se valjaju.

⁶ Kazna za zlodelo Kćeri moga naroda
    teža je od kazne za grehe Sodome,
koja je u tren oka razorena
    iako niko ne diže ruku na nju.

⁷ NJeni su kneževi bili
    čistiji od snega, belji od mleka,
tela rumenijeg od korala,
    uglačanog kao lazulit.

⁸ Sada su crnji od čađi,
    više ih ne prepoznaju na ulici.
Koža im se zalepila za kosti,
    kao drvo se osušila.

⁹ Bolje je onima koji poginuše od mača
    nego onima koji ginu od gladi,
kojima život kopni,
    jer ih probode nestašica plodova poljskih.

¹⁰ Svojim rukama su samilosne žene
    kuvale svoju decu,
njima se hranile
    u vreme sloma Kćeri mog naroda.

¹¹ Jehova je dokraja iskalio svoju srdžbu,
    svoj ljuti gnev izlio
i na Sionu zapalio oganj
    koji mu sažeže temelje.

¹² Nisu verovali carevi zemaljski,
    ni svi stanovnici sveta
da će neprijatelj i dušmanin
    ući kroz kapije Jerusalima.

¹³ Sve to zbog grehâ njegovih proroka
i zlodelâ njegovih sveštenika,
koji su usred njega
prolivali krv pravednikâ.

¹⁴ Sada glavinjaju ulicama kao slepi,
    krvlju opoganjeni,
pa se niko ne usuđuje
    da im dotakne odeću.

¹⁵ „Odlazite, nečisti!” viču im.
    „Odlazite, odlazite! Ne dotičite nas!”
I kad pobegnu i kad budu lutali,
    narodi će govoriti:
    „Ne mogu više da ostanu ovde.”

¹⁶ Sâm Jehova ih je raspršio^[a]
    i više nad njima ne bdi.
Sveštenicima se više ne ukazuje čast,
    za starešine nema naklonosti.

¹⁷ Oči nam iščileše
    dok smo pomoć čekali uzalud.
Sa svojih osmatračnica smo gledali
    ide li narod koji ne može da nas spase.

¹⁸ Vrebali su na nas,
    pa nismo smeli da idemo svojim ulicama.
Kraj nam je bio blizu, dani odbrojani;
    da, kraj nam je došao.

¹⁹ Naši su gonitelji bili brži
    od orlova na nebu;
žestoko su nas gonili po gorama,
    u zasedi nas čekali u pustinji.

²⁰ Uhvatiše u svoje zamke
    naš životni dah, pomazanika Jehovinog,
    onoga za koga smo govorili:
„Njime zaklonjeni,
    živećemo među narodima.”

²¹ Veseli se i raduj, Kćeri edomska,
    ti koja živiš u zemlji Uc.
I do tebe će stići čaša –
    napićeš se i skinuti se gola.

²² Tvoja kazna je dovršena, Kćeri sionska,
    Bog ti neće produžiti izgnanstvo.
A tvoja zlodela će kazniti, Kćeri edomska,
    i razotkriti tvoje grehe.