Uvod

(596) Kratko žitije ave Jovana, zvanog Sholastik, igumana svete Sinajske gore i pravog svetitelja, koje je sastavio Danilo, monah raitski, častan i vrlinski čovek
Nisam u stanju da sasvim tačno kažem gde se rodio i u kome se čuvenom gradu vaspitao ovaj veliki čovek pre nego što se odao monaškom podvigu. Međutim, sasvim pouzdano znam u kome se gradu divni otac sada nalazi i gde se božanskom hranom časti. Jer, i on sada prebiva u gradu o kome na jednom mestu govori milozvučni Pavle, uskliknuvši: Naše je življenje na nebesima (Fil.3,20), te u neveštastvenom osećaju hrani svoj duh onim čega nikada nije dosta, uživa u prizoru besmrtne duhovne lepote i duhom se raduje duhovnom. On primi nagradu dostojnu svoga znoja i počast za neumorni trud, dobivši večno nasleđe i pridruživši se za svagda onima čija noga stoji na (597) pravom putu(Ps.25, 12), postajući jedno sa njima.
Na koji način je ovaj čovek od krvi i mesa dostigao bestelesna bića, izložiću što je moguće jasnije.
U svojoj šesnaestoj godini (po duhovnom uzrastu, međutim, hiljadu godina star), blaženi predade sebe Velikom Svešteniku kao čistu i dobrovoljnu žrtvu. Telom se pope na Sinajsku a dušom na nebesku goru, u nameri, mislim, da mu baš to vidljivo mesto posluži kao najbolji putovođa ka nevidljivoj gori. Presekavši sramnu bestidnost tuđinovanjem, tim odličnim sredstvom da se uspostavi nadzor nad svojim strastima, on dostiže i duboko smirenoumlje, te već u samom početku podviga sasvim pametno progna varalicu samougađanja i samopouzdanja: pognuo je glavu i poverio se jednom odličnom ukrotitelju mladosti, kako bi, vođen njegovom sigurnom rukom, bez opasnosti prešao duboko more života. Tako je potpuno umrtvio sebe: imao je dušu kao bez razuma i bez volje, lišenu čak i prirodnog svojstva [1]. Što je još čudnije, on, čovek sa opštim obrazovanjem [2], postaje učenik nebeske prostote, smatrajući oholost filosofije za nešto najbesmislenije i sasvim tuđe smirenju.
Posle devetnaest godina, poslavši svog vaspitača nebeskom Caru kao nekog poslanika i zastupnika, on i sam izlazi na poprište bezmolvija, držeći u rukama molitve svog velikog oca kao oružje za razaranje neprijateljskih tvrđava. Pronašavši mesto zgodno za usamljeni podvig, udaljeno od (600) crkve oko pet stadija (to mesto se zvaše Tola), provede četrdeset godina u istrajnim podvizima, svagda plamteći vatrenom ljubavlju Božijom.
Ko može rečima da opiše i pripovedanjem da oda dostojno priznanje podvizima što ih je on tamo izveo! I kako da se otkrije svaki trud njegov, u tajnosti sejan! Ipak, makar i samo po nekim od glavnih podviga, moći ćemo dobiti izvesnu predstavu o svesvetom bogatstvu trisvetoga.
Jeo je od svake vrste hrane koja se bez prigovora dopušta monasima, ali vrlo malo. Tim putem, kako mi izgleda, premudro slomi rog taštine i takvom uzdržljivošću suzbi gospodaricu što mnogo izvoljeva, preteći joj oskudicom: Umukni! Prestani! Usamljenošću i izbegavanjem susreta sa ljudima ugasio je plamen ove peći [tj. tela], pretvorio ga sasvim u pepeo i potpuno stišao. Putem milostinje i oskudice u životnim potrebama, ovaj junak je hrabro izbegao obožavanje idola (up. Kol.3,5). Podizao je dušu iz svakodnevne samrti i klonulosti [3], bockajući je sećanjem na smrt kao iglom. Klupče pristrašća i svakovrsnih čulnih uživanja razmotao je služeći se svetom tugom. Tiraniju gneva ubio je mačem poslušnosti već pre toga, a pijavicu paukolike taštine usmrtio je time što se retko javljao među ljudima, i još ređe govorio.
A šta tek da se kaže o pobedi koju je taj divni posvećenik izvojevao nad osmom strašću [4], šta onda o najvećem stupnju očišćenja što ga je ovaj Veseleilo (up. Izl.31. itd.) poslušnosti [5] započeo, a Gospod nebeskog Jerusalima dovršio svojim dolaskom? Bez poslušnosti se, naime, ne mogu pobediti đavo i družina njegova. Na koje mesto u ovome vencu da stavim izvor njegovih suza (nešto što se ne sreće (601) tako često), čija skrivena radionica postoji još i sad: jedna vrlo mala peštera u podnožju planine, udaljena od njegove i svačije kelije taman toliko da se ne stvori povod za slavoljublje? No, ta pećina je bila bliska nebu po tužnim jaucima i dozivanju u pomoć, koji su se razlegali iz nje sa snagom koju obično ispolje oni što su probodeni mačem ili oni kojima usijanim žezlom bodu i vade oči.
Predavao se snu isključivo toliko koliko je potrebno da priroda uma ne bude ozleđena nespavanjem. A pred spavanje bi se mnogo molio i sastavljao knjige: to mu beše jedinstveno sredstvo protiv uninija. Pa i sav život mu beše jedna neprekidna molitva i neizmerna ljubav prema Bogu. Posmatrajući Boga, danju i noću, u čistoti svoje svetosti kao u ogledalu, on nije hteo, ili, još tačnije rečeno, nije mogao da se zasiti.
Povodeći se za njegovim primerom, neki monah Mojsije ga je uporno molio da ga primi za učenika i da ga upozna sa pravom filosofijom. Pokrenuo je čak i neke starce da odu velikome Jovanu. Zahvaljujući njihovim molbama Jovan pristade da ga primi. Jednoga dana Jovan naredi Mojsiju da ode u gradinu i tamo naspe zemlje koja bi bila zgodna za obdelavanje i negovanje povrća. Stigavši na određeno mesto, Mojsije vredno prionu na posao koji mu je zapoveđen. No, kada dođe podne i osvoji najveća pripeka (tada beše mesec avgust), Mojsije se skloni u senku jednoga ogromnog kamena, leže i zaspa. A Gospod, koji neće ničim da ožalosti svoje sluge, po običaju svome preduhitri opasnost. Veliki starac, koji je u svojoj keliji sedeo i razmišljao o sebi i (604) o Bogu, pade u neki lagani san, u kome vide jednog sveštenolikog čoveka kako ga budi i kori ga zbog njegovog sna, i govori: „Jovane, kako možeš da spavaš bez brige dok se Mojsije nalazi u opasnosti?!“ Jovan naglo skoči i naoruža se molitvom za svog učenika. I kada se predveče Mojsije vratio u keliju, upita ga Jovan, da mu se nije desilo štogod neočekivano i neprijatno. A ovaj odgovori: „Ogromna stena bi me sigurno zgnječila dok sam u podne spavao pod njom, da mi se nije pričulo kako me zoveš, te sam u jednom skoku bio daleko od tog mesta“. A Jovan, istinski smirenouman, ništa ne reče o svome viđenju, nego skrivenim uzdasima i silinom ljubavi slavljaše blagoga Boga.
Beše on uzor vrline i lekar nevidljivih rana. Tako, na primer, jedan čovek, po imenu Isakije, snažno obuzet teškim demonom teloljublja i već klonuo duhom, priteče brzo ovome velikom podvižniku i otkri mu, jecajući, svoju strašnu borbu. Zadivljen njegovom verom, božanstveni Jovan mu reče: „Prijatelju, da stanemo obojica na molitvu!“ I tek što su završili moljenje, dok je izmučeni Isakije još ležao ničice na zemlji, Bog ispuni želju sluge svog (kako ne bi ispalo da David laže, up. Ps.144,19), i zmija uteče pod udarcima istinske molitve. A bolesnik, osetivši da se izlečio, beše sav izvan sebe, pa zahvali i onome što se molio za njega i Onome koji ga je uslišio.
Neki, pak, podbadani zavišću, nazvaše svetog Jovana brbljivcem i naklapalom. A on ih delom pouči, pokazavši svima da sve može u Hristu koji mu daje moć (605) (Fil.4,12): ćutao je čitavih godinu dana, tako da su se podsmevači njegovi pretvorili u molitelje, koji govorahu: „Zatvorili smo izvor iz koga nam je večito tekla korist, i naškodili smo spasenju svih!“ A on, ne voleći da se objašnjava, posluša ih i nastavi sa svojim pređašnjim načinom života kao da se ništa nije desilo.
Posle toga, u znak priznanja za sve njegove vrline, uzdigoše ga jednoglasno, i protiv njegove volje, kao nekog novojavljenog Mojsija, na položaj igumana u bratstvu. Postavivši sveću na svećnjak starešinstva, dobri birači ne pogrešiše: Jovanu to beše povod da se i sam približi gori Sinajskoj. Popevši se duhovnim lestvama, on uđe i u tajanstveno svetilište nevidljivog hrama, te u viđenju primi bogonapisano zakonodavstvo. Rečju Božijom otvori usta svoja i nadahnu se Duhom i reči počeše da naviru iz bogate riznice njegova srca. I dostiže kraj svog vidljivog života vodeći Izrailjce, monahe, razlikujući se od Mojsija samo po jednoj stvari: po tome što uđe u gornji Jerusalim. Jer, Mojsije, zbog čega – ne znam, nije ušao u donji Jerusalim [6].
Duh Sveti je govorio kroz njegova usta. To svedoče mnogi koji se preko njega spasoše ili se još i sada spasavaju. Najbolji svedok njegove spasonosne mudrosti je onaj novi David [7]. Svedok je bio i dobri Jovan, naš predobri pastir, koji je ubedio ovoga novog bogovidca da radi koristi pastve siđe svojim duhom sa gore Sinaja i da nam pokaže svoje bogonapisane tablice, koje sadrže spolja – delatne savete, a iznutra – uputstva za sagledavanje.
(608) Pokušao sam da u nekoliko reči izložim mnogo: i među ritorima se najviše ceni kratkoća izlaganja.

O istome avi Jovanu, igumanu Sinajske Gore, tj. Lestvičniku [8]

Ava Martirije dođe jednog dana sa avom Jovanom k velikom Anastasiju. Kada ih ugleda, on reče avi Martiriju: „Reci, ava Martirije, odakle je ovaj dečko? I ko ga je postrigao?“ A ovaj mu odgovori: „Tvoj je sluga, oče, a postrigao sam ga ja“. I reče mu Anastasije: „Gle, ava Martirije, ko bi rekao da si igumana sinajskog postrigao!“ I ne prevari se sveti Anastasije: posle četrdeset godina, Jovan zaista postade naš iguman.
Drugom prilikom, opet, povede Jovana sa sobom njegov učitelj, ava Martirije, u posetu velikome Jovanu Savaitu, koji tad življaše u pustinji Guda. Kada ih vide, starac ustade, nali vode i opra noge avi Jovanu, pa ga poljubi u ruku. Avi Martiriju, pak, ne opra noge. Kada ga učenik njegov, Stefan, upita zašto je tako uradio, on mu reče: „Veruj mi, čedo: ko je taj dečak – ja ne znam, ali ja igumana sinajskog primih i igumanove noge oprah“.
Pa i ava Stratigije, na dan kada je ava Jovan postrižen u njegovoj dvadesetoj godini, proreče da će postati velika zvezda.
Onoga dana kada je ava Jovan postao naš iguman okupilo se negde oko šest stotina gostiju. Dok su oni sedeli i jeli, ava Jovan spazi nekog čoveka kratke kose, odevena na jevrejski način u sindon, kako trči amo-tamo i zapovednički izdaje naređenja kuvarima, ekonomima, kelaritima, i ostalim služiteljima. Kada se narod raziđe i sluge sedoše da jedu, potražiše onoga što je sve obilazio i izdavao naredbe, ali ga ne nađoše. Tada im sluga Bovžiji, prepodobni otac naš Jovan, reče: „Pustite ga! Gospodin Mojsije nije ništa neobično učinio time što je poslužio na svome mestu“.
Kada je jednom u palestinskoj oblasti nastala suša, na molbu tamošnjih stanovnika pomoli se ava Jovan i pade obilna kiša. Nije ni neverovatno: Jer će Gospod učiniti po želji onih koji ga se boje, i uslišiće molitvu njihovu (Ps.144,19).
(609) Treba da se zna da je Jovan Lestvičnik imao rođenog brata, čudesnog avu Georgija, koga on još za života svog postavi za igumana sinajskog, a sam se predade bezmolviju, koje on, kao mudrac, od početka izabra sebi za nevestu. Kada je došao čas da ovaj naš novi Mojsije, najsvetiji iguman Jovan, ode Gospodu, stajaše pred njim plačući ava Georgije, brat njegov rođeni, govoreći: „Eto, ostavljaš me i odlaziš? Molio sam se stalno da ti mene ispratiš: jer, ja nisam ni sposoban da bez tebe upravljam manastirom, o, moj gospodine! A eto, sada ja tebe ispraćam!…“ Reče mu ava Jovan: „Ne tuguj, i ne brini! Ako steknem slobodu kod Gospoda, neću te ostaviti da napuniš ni godinu dana posle moje smrti“. Tako se i zbilo: posle deset meseci ode i Georgije Gospodu.

(624) Pismo svetog Jovana, igumana raitskog
Veoma poštovanom Jovanu, igumanu Sinajske gore

Izuzetnom i ravnoanđelskom ocu otaca i prevashodnom učitelju, grešni iguman raitski šalje pozdrav u Gospodu.
Pošto je nama, ubogima, poznata tvoja u Gospodu neprotivrečiva u svemu i svakom vrlinom ukrašena poslušnost, naročito u onome u čemu treba da se umnoži talanat što ti ga Bog dade, rešili smo da ti pišemo, makar koliko uboge i jadne bile naše reči, imajući na umu ono što je rečeno: Upitaj oca svoga, i objasniće ti; starije tvoje, i reći će ti (Pon.Zak.32,7).
Stoga te, kruno vrlina, ovim pismom molimo kao zajedničkog oca sviju nas i učitelja najboljeg, po svemu starijeg u podvižništvu i duhovnoj mudrosti, da nama neukima pošalješ ono što si video u bogoviđenju kao drevni Mojsije, na istoj toj gori, i da kao bogonapisane tablice sastaviš jednu dragocenu knjigu i pošalješ je nama, radi pouke novog Izrailja, koji tek što je izišao iz duhovnog Egipta i prešao more svetskog života. I kao što si na moru, uz pomoć Božiju, bogonadahnutim jezikom svojim umesto palicom načinio čudo, tako i sada ne prezri našu molbu, nego bez oklevanja napiši razgovetno sve što je potrebno za monaški život i što u Gospodu odgovara našem spa senju, jer si istinski veliki učitelj svih koji su izabrali anđelski život.
(625) I ne misli da je ovo što kažem neko laskanje ili ulagivanje. Ti dobro znaš, sveti oče, da nam je to tuđe i da ono što o tebi ovde kažemo govore i svi ostali. Stoga se nadamo u Gospodu da ćemo brzo primiti i celivati tvoje skupocene reči, napisane u knjizi koju očekujemo i koja će svim pravim sledbenicima Hristovim poslužiti kao pouzdani vodič i kao lestvica koja se pruža sve do nebeskih dveri i uznosi one koji žele da dođu do neba, da bi, čitavi i neozleđeni, slobodno prošli mimo duhova zla, i upravitelja tame, i gospodara u vazduhu. Jer, ako je Jakov, jedan običan pastir, imao tako strašno viđenje na lestvici, koliko tek pastir duhovnih ovaca može delima i istinom pokazati svima ne samo viđenje nego i nepogrešivo uzlaženje ka Bogu!
Budi mi zdrav u Gospodu, časni oče!

Jovan pozdravlja Jovana

Primio sam tvoje cenjeno pismo, dostojno tvog uzvišenog i bestrasnog života, i tvog čistog i smirenog srca, koje si poslao nama ništima i ubogima u vrlinama, pismo koje u stvari predstavlja naredbu i zapovest koja prevazilazi naše moći. Zaista, tebi, samo tebi i tvojoj svetoj duši priliči da reč pouke i opomene tražiš od nas, koji smo toliko neupućeni i neuki, kako u reči tako i u delu. Tvoja svetost nam uvek služi za primer smirenoumlja. Uostalom, reći ću i ja sada: kada ne bismo strepili od velike opasnosti kojoj bismo se izložili zbacujući sa sebe jaram svete poslušnosti, majke svih vrlina, ne bismo se tako nerazborito upustili u ono što je iznad naših sposobnosti. Trebalo bi, divni oče, kada se već raspituješ o tim stvarima, trebalo bi da se o njima obavestiš kod onih koji ih dobro poznaju. Jer, mi se još nalazimo u razredu onih koji su tek pošli u školu.
Ali, pošto bogonosni oci naši, posvećeni u tajne istinitog saznanja, uče da se poslušnost sastoji u tome što se bez dvoumljenja pokoravamo starijima i onda kada nam narede nešto što prevazilazi naše snage, i mi prezresmo svoju nesposobnost, pa se pobožno i smerno prihvatismo posla, u strahu da ne zaslužimo večnu smrt zbog neposlušnosti, a ne zbog toga što bismo mislili da to tebi nešto koristi ili da ćemo time objasniti nešto što bi ti, sveti oče, znao (628) manje od nas. Uveren sam, naime, ne samo ja već, mislim, i svi koji zdrav razum imaju, da je oko tvoga razuma čisto od svega zemljanog i da ga ne zamračuje nikakva strast, te da bez ikakve smetnje upire pogled u božansku svetlost i obasjava se njome.
Pokrenut tako na poslušanje, pristupih izvršenju tvoga presvetog naloga sa strahom ali i iz ljubavi, kao pametan poslušnik i nekorisni sluga plemenitog živopisca. Pri svome oskudnom znanju i mucavom izražavanju jednoliko napisah žive reči samo mastilom. Tebi, pak, načalniče i predvodniče učitelja, prepuštam da ukrasiš i razjasniš ovu knjigu, te da, kao izvršitelj božanskih tablica i zakona duhovnog, dopuniš ono što nedostaje.
I ne šaljem ja tebi ovaj naš rad (sačuvaj Bože, to bi bio znak krajnje ludosti!), s obzirom da si sposoban u Gospodu ne samo druge nego i nas same da naučiš božanstvenom redu i nauci – nego bogozvanoj obitelji koja se zajedno s nama uči od tebe, o, najbolji među najboljim učiteljima! Po njihovim molitvama, kao i tvojim, rađa se u nama neka nada koja pokriva naše neznanje, te razapinjemo jedro na brodu našega pera i krmu naše reči predajemo u ruke našem dobrom satrudniku, sa molbom: ako nekome u ovome delu išta bude od koristi, neka plod toga pripiše, kao pametan, našem plemenitom učitelju. A nama neka izmoli od Boga nagradu za dobru volju našu, ne gledajući na ono što je napisano (jer je zaista loše i puno svakog neznanja), nego uzimajući u obzir raspoloženje s kojim se poduhvatismo, kao što je nagradio i udovicu za leptu od srca prinetu. Gospod uzvraća nagradom ne prema količini darova i prinosa, nego po veličini žrtve srazmerno našim mogućnostima.