O razdorima u Crkvi: Zar se Hristos razdeli?
Od samih početaka ljudskog roda, razdor je bio sredstvo Zloga, koji se u Sv. Pismu naziva Satana – klevetnik i razdvajač. Prvi sukob čoveka s čovekom je bio bratoubilački: Kain, zavideći bratu svom Avelju, podiže ruku i ubija ga. Gordost i ljubomora dovode do smrti, a sam Zli u tom činu pokazuje svoju taktiku: zavadi pa vladaj.
Od tog trenutka istorija spasenja svedoči da Zli uvek traži način da nas udalji od Hrista, da podeli zajednicu, da izmeni ljubav u sukob i gordost. Ova taktika se ne završava na razini greha pojedinca; ona ulazi u Crkvu, gde su vernici pozvani da budu jedno Telo Hristovo. Kada svako počne da se identifikuje sa učiteljem, tradicijom ili ideologijom:
Apostol Pavle opominje zbog razdora u Crkvi, kada su se verni delili i govorili: „ja sam Pavlov“, „ja Apolosov“, „ja Kifin“. I dok sam to čitao, nisam mogao da se ne zapitam — jesmo li mi danas išta drugačiji?
Danas gledamo iste stvari. Jedni staju uz jedne, drugi uz druge, i počinje razdvajanje, osuđivanje i uzdizanje. Kao da je važnije ko je „u pravu“, nego da li smo ostali u Hristu. A jasno nam je zapoveđeno da ne bude razdora među nama, nego da budemo jedno, u jednom umu i jednoj misli.
📖 – „Zar je Hristos podeljen? Da nije Pavle raspet za vas? Ili ste u Pavlovo ime kršteni?“
1. Korinćanima 1:13
Ne stojim ni na jednoj strani, nego na strani Gospodovoj. Ne pitam da li je On sa mnom, nego da li sam ja sa Njim. Jer nije pitanje gde ćemo stati, nego kakvo ćemo srce imati kada stanemo pred Njega.
Hristova molitva i zapovest: „Da svi jedno budu“
Šta ćemo reći kada stanemo pred Gospoda? Da li ćemo moći da kažemo da smo čuvali jedinstvo, ili da smo sudili, optuživali i delili se? Svi smo grešni i svi imamo za šta da molimo milost. Ali zašto na postojeće grehe dodajemo još i gordost, prepiranja i razdore? Zašto radije ostajemo tvrdi u svom stavu, nego da se smirimo i popustimo radi mira i ljubavi?
Međutim, duh podele i gordosti je toliko duboko ukorenjen u paloj ljudskoj prirodi da su čak i apostoli, gledajući Gospoda pred sobom, padali u istu zamku. Dok im je Hristos govorio o svom krstu i stradanju za spasenje sveta, oni su se među sobom svađali ko je najveći i ko će sedeti sa Njegove desne, a ko sa leve strane u Njegovom carstvu.
Bili su zaraženi istim onim duhom koji i nas danas tera da se takmičimo ko je „ispravniji“, ko je bolji vernik i ko ima veći autoritet. Gospod ih tada ne odbacuje, ali menja čitav ljudski poredak moći. On jasno stavlja do znanja da u Njegovoj Crkvi nema mesta za svetovno vladanje, nametanje autoriteta i podele na „veće“ i „manje“.
📖 – „Znate da vladari ovog sveta gospodare nad svojim narodima i velikaši ih drže pod svojom vlašću. Ali među vama neka ne bude tako! Nego, ko hoće da bude veliki među vama, neka vam bude sluga.“
Matej 20:25-26
Hristova nova zapovest apostolima
Moramo se setiti onoga što nam je Gospod ostavio kao svoj konačni amanet.
Hristos nam nije dao samo savet o tome kako da se ponašamo u Crkvi; On nam je dao novu, vrhovnu zapovest. Mera naše ljubavi više nije samo naša ljudska snaga, već Njegova božanska ljubav prema nama.
📖 – „Novu vam zapovest dajem: Volite jedan drugoga. Kao što sam ja voleo vas, tako i vi volite jedan drugoga. Po tome će svi znati da ste moji učenici, ako budete imali ljubavi među sobom.“
Jovan 13:34-35
Upravo u tim najtežim trenucima, pred samo stradanje, šta je bilo u srcu i na usnama Gospoda? U Svojoj Prvosvešteničkoj molitvi, On se ne moli za trijumf naše zemaljske pravde, niti za pobedu u teološkim raspravama. On se moli Ocu za naše apsolutno jedinstvo. Moli se da Njegova Crkva bude nedeljiva, onako kako je nedeljiva Sveta Trojica. Svaki naš razdor je direktan udarac na ovu Hristovu molitvu.
📖 – „Da svi budu jedno, kao što si ti, Oče, u meni i ja u tebi, da i oni budu u nama… Dao sam im slavu koju si ti dao meni, da budu jedno kao što smo mi jedno.“
Jovan 17:21-22
Smirenje i poniznost kao jedini put ka jedinstvu
Gde je nestala ona poniznost kada je Gospod opasao peškir i prao noge učenicima? Gde je srce koje oprašta, čak i kada mu niko ne traži oproštaj?
Ako tražimo odgovor na pitanje kako prevazići podele i kako se postaviti u bilo kom dijalogu, Hristos nam daje nečuven primer u Gornjoj sobi. Tvorac univerzuma opasuje peškir i pere noge svojim stvorenjima, uključujući i Judu za koga zna da će ga izdati.
Mi se danas bavimo time ko ima veći autoritet, ko pravilnije tumači kanone i ko je pozvan da bude učitelj, zaboravljajući da je u hrišćanstvu autoritet uvek obrnuto proporcionalan zemaljskoj moći.
📖 – „Ako sam, dakle, ja, Gospod i Učitelj, oprao noge vama, i vi ste dužni da perete noge jedan drugome. Dao sam vam, naime, primer, da i vi činite onako kako sam ja učinio vama.“
Jovan 13:14-15
Hristova zapovest jeste zapovest o smirenju, poniznosti i krotkosti. Bez smirenja, je sve samo „zvono koje ječi i praporac koji zveči“. Smirenje znači preuzeti prvi korak ka opraštanju, ne čekajući da onaj drugi prizna grešku, jer hristos reče:
📖 – “Oprosti im oče, jer ne znaju šta čine!”
Luka 23:34
- Hristos moli Oca da oprosti onima koji ga muče, pokazujući milosrđe i ljubav prema neprijateljima.
- Ovo je primer najdubljeg hrišćanskog učenja o oproštaju i ljubavi čak i prema grešnicima koji ne traže oproštaj
Istina u ljubavi: Tradicija i Dijalog
Apostol Pavle nas poziva da „istinujemo u ljubavi“. Ovaj stih je ključan za oba tabora u današnjoj Crkvi.
📖 – „Nego, držeći se istine, u ljubavi, u svemu ćemo izrasti u njega, koji je Glava – u Hrista. On čini da celo Telo – povezano i ujedinjeno svakim podupirućim zglobom – raste i izgrađuje se u ljubavi, srazmerno delotvornosti svakog pojedinog dela.“
Efešanima 4:15
-
Onima koji čuvaju tradiciju: Istina koja se brani bez ljubavi prestaje da bude Hristova Istina i postaje fanatizam.
-
Onima koji teže dijalog u (ekumenizmu): Ljubav prema drugome ne sme biti izgovor za relativizaciju Istine, jer ljubav koja ne počiva na Istini (Hristu) postaje puki sentimentalizam.
Dijalog sa drugospasonosnim tradicijama mora biti prožet dubokim poznavanjem sopstvene vere i svedočenjem pravoslavnog etosa, ali nikada sa pozicije nadmenosti, već sa pozicije svedoka koji raspetog i vaskrslog Gospoda nosi u srcu. Sveto Pismo nas ne uči da se izolujemo iz straha od sveta, već da budemo „svetlost svetu i so zemlji“, čuvajući čistotu vere ne kroz mržnju prema drugima, već kroz sopstveno preobraženje.
Zvanični dokumenti Velikog raskola (1054. godina)
Zvanične anateme su izrečene i zapisane kroz dva konkretna istorijska dokumenta doneta u Carigradu (današnjem Istanbulu):
-
Papina Bula (16. jul 1054): Papski izaslanici, predvođeni kardinalom Humbertom, ušli su u crkvu Svete Sofije tokom same liturgije. Na časni oltar su položili Bulu o izopštenju (anatemisanju). U tom dokumentu su anatemisali tadašnjeg carigradskog patrijarha Mihaila Kerularija i njegove najbliže saradnike, optužujući ih za razne teološke greške i jeresi.
-
Pravoslavni Sinodski Tomos (20. jul 1054): Kao direktan odgovor na taj čin, patrijarh Mihailo Kerularije hitno saziva Sabor (Sinod) i donosi Sinodsku odluku (Tomos). Tim dokumentom Pravoslavna crkva baca anatemu na kardinala Humberta, ostale papske legate koji su doneli Bulu, kao i na one koji su ih poslali.
Originalni tekstovi ovih dokumenata danas se čuvaju u istorijskim arhivima Vatikana i Carigradske patrijaršije.
Velika istorijska zabluda: Koga su zapravo anatemisali?
Veoma je važno istaći jedan detalj koji se često previđa kada se govori o razdorima: ni Rim ni Carigrad 1054. godine nisu anatemisali celu suprotnu Crkvu ni sav narod.
-
Kardinal Humbert je anatemisao samo patrijarha Mihaila i njegov krug ljudi (a ne celokupan hrišćanski Istok).
-
Patrijarh Mihailo je anatemisao samo papske izaslanike (a ne samog Papu, niti zapadnu Crkvu, pogotovo jer je tadašnji papa Lav IX preminuo pre nego što su legati uopšte stigli u Carigrad).
Međutim, iako su anateme bile personalne, gordost i politika su učinile svoje, pa su narod i istorija ovaj događaj usvojili kao konačni prekid opštenja i trajni raskol Istoka i Zapada.
Gde se to pominje u srpskim crkvenim knjigama?
Ako tražite gde se u spisima Srpske pravoslavne crkve govori o razlikama u odnosu na Rimokatoličku crkvu, najvažniji izvor je Zakonopravilo (Nomokanon) Svetog Save iz 1219. godine.
Iako to nisu formalne “anateme” bačene na jedan narod, u Zakonopravilu postoje prevodi vizantijskih spisa (npr. O zabludama Latina) koji jasno oslovljavaju i osuđuju zapadna učenja. Tu se primarno kritikuje:
-
Filiokve: Zapadni dodatak Simvolu vere (učenje da Duh Sveti ishodni i od Oca i od Sina, a ne samo od Oca).
-
Papski primat: Učenje o apsolutnoj vlasti i nepogrešivosti rimskog episkopa.
-
Liturgijska praksa: Korišćenje beskvasnog hleba (azime) za pričešće.
Otrežnjenje: Ukidanje anatema (1965. godina)
Nadovezujući se na tvoj prethodni stav da ne treba upirati prst u druge i da su nam geografija i Božiji promisao dodelili mesto rođenja, istorija je u 20. veku napravila jedan gigantski korak u pravcu ljubavi i smirenja o kom si pisao.
Dana 7. decembra 1965. godine, vaseljenski patrijarh Atinagora i rimski papa Pavle VI potpisali su Zajedničku katoličko-pravoslavnu deklaraciju. Ovim dokumentom su oni zvanično povukli, izbrisali iz sećanja i uklonili iz sredine Crkve uzajamne anateme iz 1054. godine. Priznali su da su ti dokumenti iz 11. veka bili plod nedostatka razumevanja i ljubavi.
Iako taj čin nije ujedinio crkve (jer ozbiljne dogmatske razlike i dalje postoje), on je poslao snažnu poruku: anateme više nisu zvanični stav crkava jedne prema drugoj, čime je otvoren put za smireniji dijalog i poštovanje.
Oprez pri osudi: o anatemi i sudu
Danas se reči prokletstva i anateme rasipaju sa neverovatnom lakoćom. Apostol Pavle jeste govorio „neka bude proklet“, ali isključivo u slučajevima kada je neko nepokajano, svesno i svim silama pokušavao da razori samu srž Jevanđelja i Hristovog Vaskrsenja donoseći neko drugo jevanđelje koje to i nije.
Sa druge strane, zaboravljamo strašnu opomenu iz Poslanice Judine. Arhanđel Mihailo, vođa nebeske vojske, kada se sporio oko Mojsijevog tela sa samim Satanom, ne usuđuje se da izrekne hulan sud nad njim, već smireno kaže: „Gospod neka te ukori!“
📖 – „A ni sam arhanđeo Mihailo, kada se sporio sa đavolom oko Mojsijevog tela, nije se usudio da izrekne uvredljivu presudu, nego je rekao: ‘Neka te Gospod prekori!’“
Juda 1:9
Ako se jedan od prvih Arhanđela i to vođa nebeske vojske nije usudio da baci osudu čak ni na izvor svakog zla, sa kakvim pravom mi, grešni ljudi, proklinjemo svoju braću i neistomišljenike? Uputstvo Gospoda je jasno, ali zahtevno: Molite se za neprijatelje svoje. To nije savet, to je zapovest i jedini put ka isceljenju Crkve.
Revnost bez ljubavi: Opomena „Sinovima groma“
Možda najoštriju sliku toga kako izgleda kada se u odbrani vere izgubi Hristov duh, daje nam događaj sa Jakovom i Jovanom, apostolima koje je sam Gospod nazvao „Sinovima groma“.
Kada su prolazili kroz Samariju, meštani jednog sela odbili su da prime Hrista. Suočeni sa ovim nepoštovanjem i odbacivanjem njihovog Učitelja, Jakov i Jovan reaguju iz duboke, ali promašene religiozne revnosti. Oni se čak pozivaju na starozavetnu tradiciju proroka Ilije, ubeđeni da imaju puno pravo i teološko pokriće da unište neprijatelje vere:
📖 – „A kad to videše učenici Njegovi, Jakov i Jovan, rekoše: Gospode, hoćeš li da kažemo da oganj siđe s neba i da ih istrebi, kao što i Ilija učini?“
Luka 9:54
Koliko je samo današnjih rasprava u Crkvi obeleženo ovim istim duhom? Koliko puta smo, suočeni sa nekim ko drugačije veruje, ko pripada drugoj tradiciji ili ko jednostavno ne prihvata naše viđenje pobožnosti, poželeli da prizovemo „oganj sa neba“? Taj oganj danas nisu doslovne vatre, već naše teške reči, kletve, anateme i javna raspeća neistomišljenika po društvenim mrežama i forumima. Mislimo da, poput Ilije, branimo Božiju čast, a zapravo samo hranimo sopstvenu sujetu.
Hristov odgovor Sinovima groma je hladan tuš za svaku vrstu verskog fanatizma. On ne hvali njihovu revnost, On ih oštro prekorava i otkriva im strašnu istinu: u tom trenutku, oni uopšte nisu vođeni Njegovim Duhom.
📖 – „A On, okrenuvši se, zapreti im i reče: Ne znate kakvog ste duha; jer Sin Čovečiji nije došao da pogubi duše ljudske, nego da spase.“
Luka 9:55-56
Ovo „ne znate kakvog ste duha“ odzvanja kroz vekove sve do nas danas. Kad god poželimo da nekoga anatemisemo, isključimo, ponizimo i duhovno „spalimo“ zato što mislimo da smo ispravniji od njega, moramo se setiti ovih reči. Hristos nije došao da pogubi, već da spase. Svaka odbrana Istine koja za cilj ima uništenje ili poniženje brata, a ne njegovo spasenje, ne dolazi od Duha Svetog, već od onog duha koji nas deli i razdire.
Opasnost verske isključivosti: Lekcije Pavla i Petra
Kada govorimo o onima koji gledaju a ne vide, čija su srca okamenjena u sopstvenoj tvrdoglavosti, moramo se setiti zastrašujućeg primera apostola Pavla. Pre svog preobraženja, dok je još bio Savle, on je bio najrevnosniji čuvar tradicije. On nije progonio hrišćane iz zlobe, već iz dubokog, ali potpunog slepog ubeđenja da brani čistotu vere i služi Bogu.
Njegova apsolutna ubeđenost u sopstvenu “teološku ispravnost” učinila ga je, zapravo, goniteljem samog Bogočoveka. Sveto Pismo nam daje otrežnjujuću sliku njegovog susreta sa Istinom na putu za Damask:
📖 – „On pade na zemlju i začu glas kako mu govori: „Savle, Savle, zašto me progoniš?” A on upita: „Ko si ti, Gospode?” „Ja sam Isus (Ješua), koga ti progoniš”, reče mu „Nego, ustani i uđi u grad, i biće ti rečeno šta treba da učiniš.”
Dela apostolska 9:4-5
Ovo je strašna opomena za sve nas danas. Koliko puta, misleći da branimo kanone, pravila i samog Boga, mi zapravo raspinjemo Njegovo Telo i gonimo Hrista u našoj braći? Gordost uverenja stvara najteži oblik duhovnog slepila, gde čovek misli da služi svetlosti, a zapravo seje tamu i razdor.
Petrovo lomljenje predrasuda
Sa druge strane, imamo primer apostola Petra, koji nam pokazuje da čak ni prisustvo Duha Svetog ne briše automatski naše ljudske predrasude ako im se tvrdoglavo prepustimo. Čak i nakon Pedesetnice, Petar je i dalje bio sputan starozavetnim običajima i strogim podelama na “čiste” i “nečiste”. Njegov um nije mogao odmah da prihvati neshvatljivu širinu Božije milosti.
Bilo je potrebno da mu Bog pošalje viziju sa neba — i to ne jednom, već čak tri puta — kako bi slomio njegovu ljudsku tvrdokornost pre nego što je otišao u dom rimskog stotnika Kornelija:
📖 – „A glas mu reče opet po drugi put: Što je Bog očistio, ti ne nazivaj nečistim! I ovo bi triput, i sud se opet podiže na nebo.“
Dela apostolska 10:15-16
Bog je morao direktno da opomene jednog od svojih najbližih učenika da prestane da sudi po ljudskim merilima. Ako je Petar, svedok Hristovog Vaskrsenja, morao da lomi svoju tvrdokornost i uči se širini Božije ljubavi, ko smo onda mi? Sa kakvim pravom mi danas, poneseni sopstvenim tumačenjima, sa takvom lakoćom proglašavamo svoju braću nečistima, otpadnicima i jereticima?
Kada naša lična uverenja postanu važnija od same Istine koja je uvek prožeta ljubavlju i milosrđem, mi prestajemo da budemo Crkva i postajemo samo još jedna isključiva ljudska ideologija.
Sloboda u uverenjima: Nismo pozvani da budemo klonovi
Kada govorimo o različitim udovima Tela Hristovog, moramo shvatiti jednu oslobađajuću istinu: Bog nas u Crkvi nije pozvao da budemo klonovi. Duh Sveti svakome daje različite darove, i svako je pozvan da služi Gospodu onako kako mu je dato, u skladu sa svojom merom vere i ličnim preobražajem.
Već u ranoj Crkvi postojale su ogromne razlike u praksi, bogosluženju i ličnoj pobožnosti među vernicima. Jedni su dolazili iz judejskog predanja i strogo su pazili šta jedu i koje praznike slave, dok su drugi dolazili iz neznabožačkih naroda i nisu imali ta pravila. Da li ih je apostol Pavle naterao na jednoumlje? Da li je jedne anatemisao, a druge proglasio jedinim pravim vernicima? Ne. On postavlja potpuno drugačiji temelj:
📖 – „Neko smatra da je jedan dan važniji od drugog, dok drugi smatra da su svi dani isti. Neka svako bude potpuno uveren u svom umu. Ko drži do nekog dana, Gospodu drži. Ko jede sve, Gospodu jede, jer zahvaljuje Bogu. A ko ne jede, Gospodu ne jede, i takođe zahvaljuje Bogu.“
Rimljanima 14:5-6
Razlike u praksi
Naše razlike u praksi, različiti pristupi bogosluženju, pa čak i različiti stavovi o tome kako Crkva treba da komunicira sa svetom (bilo kroz strogo čuvanje tradicije ili kroz ekumenski dijalog), nisu po sebi razlog za raskol — pod uslovom da se i jedno i drugo radi Gospodu radi.
Umesto da nas te razlike vode u sabornost, mi ih pretvaramo u oružje. Oni koji „ne jedu“ (koji su stroži u pravilima i tradiciji) osuđuju one koji „jedu“, a oni koji „jedu“ s prezirom gledaju na one koji se drže strogih pravila. Apostol Pavle nam daje strogo upozorenje gde leži pravi greh u ovakvim situacijama. Greh nije u različitoj praksi, već u drskom spoticanju brata svog:
📖 – „Zato prestanimo da osuđujemo jedni druge. Umesto toga, odlučite da ne stavljate pred brata ništa zbog čega bi se on spotakao ili pao u greh.“
Rimljanima 14:13
Ako je nečija vera usmerena na strogo poštovanje predanja, ne smemo ga sablažnjavati gordošću i osudom. Sa druge strane, ako neko iskreno traži puteve dijaloga iz ljubavi prema bližnjem, ne smemo ga spoticati nazivajući ga jeretikom zbog stvari koje ne zadiru u samu dogmu spasenja. Naša raznolikost je dokaz da Duh diše gde hoće, a naša jedina obaveza je da u toj slobodi ne postanemo kamen spoticanja onome za koga je Hristos takođe umro.
Pravi primer očuvanja jedinstva
Pravi primer kako se čuva jedinstvo, čak i kada postoji neslaganje, vidimo u odnosu apostola Petra i Pavla. Kada Pavle javno prekorava Petra zbog dvoličnosti prema neznabošcima, on to ne čini iz mržnje, niti da bi ga ponizio, već iz dugotrpljenja i želje za spasenjem duša i očuvanjem Jevanđelja.
Ono što je još važnije jeste Petrova reakcija. Petar — apostol, onaj kome je Hristos rekao „Blagosloven si, Simone sine Jonin“ i na koga je prvog Gospod položio ruke — ne odgovara gordošću. On se ne vređa, ne poziva se na svoj autoritet i ne baca anatemu na Pavla.
Zašto? Zato što se setio Hrista koji mu, opasan peškirom, ponizno pere noge, učeći ga da je u Crkvi najveći onaj koji služi. Petar je tada razumeo Učiteljeve reči da će „razumeti kasnije“. Umesto raspada Crkve, dobili smo svedočanstvo da je smirenje jedini štit protiv raskola.
Crkva kao Telo Hristovo: Svi smo različiti udovi
Iznad svih zabluda i gordosti stoji najveća tajna i najoštrija opomena koju nam je ostavio apostol Pavle: Crkva nije ljudska organizacija, nije politička partija niti klub istomišljenika — ona je živi organizam, Telo Hristovo. A u tom Telu, svako od nas je različit ud.
Sama srž razdora nastaje onda kada zaboravimo ovu anatomiju spasenja. Pavle jasno govori da ne može oko reći ruci: „Ne trebaš mi“, niti glava nogama: „Ne trebate mi“. Zamislimo apsurd te situacije!
📖 – „Oko ne može da kaže ruci: ‘Ne trebaš mi!’, niti glava nogama: ‘Ne trebate mi!’ Naprotiv, oni udovi tela koji izgledaju najslabiji — neophodni su.“
1. Korinćanima 12:21-22
Oko, koje možda simbolizuje one koji budno paze na čistotu vere i čuvaju tradiciju, ne sme s prezirom gledati na ruku ili nogu — na one koji koračaju u svet, koji traže dijalog, koji delatno služe i pokazuju milosrđe. I obrnuto, ruka ne sme prezreti oko, govoreći da je nepotrebno i kruto.
Ako se svi pretvorimo u oko, kako kaže Apostol, gde je onda sluh? Ako svi postanemo samo čuvari zakona, ko će grliti grešnike? Ako svi budemo samo u dijalogu sa svetom, ko će čuvati dubinu Predanja? Gospod nas nije stvorio kao klonove, već je istim onim Duhom Svetim razdelio različite darove, služenja i dejstva, da bismo jedni druge nadopunjavali, a ne uništavali.
Duhovna Amputacija
Svaki put kada jedna grupa vernika, ubeđena u svoju apsolutnu ispravnost, odbaci drugu, ona zapravo vrši duhovnu amputaciju. Kada anatemišemo jedni druge zbog različitih uverenja u sporednim stvarima, mi sečemo sopstvene ruke i noge, a Hristovo Telo krvari. Najslabiji i najneugledniji udovi često su najpotrebniji, i Bog je tako složio Telo da se onom udu koji strada posvećuje najveća briga.
Zato je tvrdnja „ja sam u pravu, ti mi ne trebaš“ direktna pobuna Duhu Svetome, koji diše gde hoće i deli darove kako hoće. Naša različitost nije greška koju treba ispraviti jednoumljem, već Božiji dar koji se mora usavršavati u sabornosti. Prava vernost Gospodu ogleda se u svesti da nam je onaj drugi, ma koliko se od nas razlikovao, nasušno potreban za sopstveno spasenje, jer bez njega ni mi nismo celoviti.
Granica trpljenja: Božije naspram ljudskih zapovesti
Ipak, govoreći o sabornosti i čuvanju Tela, moramo se suočiti i sa onom naizgled suprotnom, a zapravo duboko otrežnjujućom Hristovom zapovešću:
📖 – „Ako te tvoje desno oko navodi na greh, iskopaj ga i baci od sebe… I ako te tvoja desna ruka navodi na greh, odseci je i baci od sebe. Bolje ti je da propadne jedan tvoj ud nego da celo tvoje telo ode u pakao.“
Matej 5:29-30
Neko od onih koji seju razdore bi upravo ove reči mogao iskoristiti kao opravdanje za olako odbacivanje brata i amputaciju neistomišljenika iz Crkve. Ali, ovde leži najopasnija zamka u koju upadamo: šta je to što zaista predstavlja greh i sablazan zbog koje se ud mora odstraniti?
Hristos nas uči da odstranimo onaj deo koji nas navodi na greh protiv Boga i Njegovih večnih zapovesti, a ne onaj koji se ogrešio o naša ljudska merila, naša prolazna uverenja i ljudske zapovesti. Isti oni fariseji koji su Hrista optuživali da krši zakon i sablažnjava narod jer je lečio subotom, činili su to zato što su svoja ljudska tumačenja i ljudska predanja izjednačili sa voljom Božijom.
📖 – „Uzalud me poštuju, jer uče ljudskim zapovestima kao da su Božija učenja.“
Matej 15:9
Mi danas prečesto mešamo te dve stvari. Skloni smo da tuđe neshvatanje naše lične pobožnosti, našeg viđenja tradicije ili našeg stava prema ekumenizmu proglasimo za jeres, greh i sablazan. Spremni smo da „odsečemo“ brata iz Tela Crkve samo zato što ne služi Bogu na potpuno isti način kao i mi.
Međutim, kada Gospod govori o odsecanju uda, On govori o grehu koji vodi u duhovnu smrt — o svesnom gaženju suštinskih Božijih zapovesti, o neokajanom razvratu, mržnji i svesnom razaranju same Hristove Istine. Odsecanje (odlučenje, anatema) dešava se tek onda kada neko uporno i drsko ustaje protiv samog Bogočoveka i Njegovog Jevanđelja, a ne protiv našeg ličnog teološkog mišljenja o Njemu.
Sve dok brat, makar i nesavršen, makar i drugačijeg pristupa, čuva Hrista kao Boga i Spasitelja, on je ud Tela kog ne smemo prezreti. Seći udove Crkve zbog ljudskih neslaganja nije Hristovo učenje, već hir onih koji su zaboravili da će se i njima suditi merom kojom oni danas mere.
Tvrdoća srca i opomena iz Otkrivenja: Gledaju, a ne vide
Mnogi će, nažalost, i pred ovim rečima ostati zatvoreni. Kao što Sveto Pismo svedoči, gorda ljudska priroda ima strašnu osobinu da nas ubedi kako branimo Boga, dok zapravo grčevito branimo samo svoja ljudska uverenja, sujetu i sopstveni ego. Kada se Istina saspe u lice, čoveku ogrezlom u gordost lakše je okrenuti glavu i proglasiti onog drugog za izdajnika vere, nego prelomiti sopstveno srce i priznati da mu nedostaje ljubavi. Oni nastavljaju da “gledajući ne vide i slušajući ne razumeju”.
Ovakvo stanje duha nije nova pojava. O njemu nas najoštrije opominje sam Hristos u Otkrivenju Jovanovom. Obraćajući se crkvama, Gospod nas podseća da pravo merilo vernosti nije naša samodovoljnost, već ljubav koju nosimo.
Opomene crkvama u otrivenjima
Setimo se strašne opomene Crkvi u Efesu. Ta crkva je imala dela, trud i strpljenje; nije mogla da podnese zle ljude i raskrinkala je lažne apostole. U današnjem kontekstu, to su oni vernici koji bi se smatrali najstrožijim i najispravnijim čuvarima kanona i tradicije. Ipak, Gospod im izriče upozoravajuću presudu:
📖 – „Ali imam protiv tebe to što si ostavio svoju prvu ljubav. Opomeni se, dakle, odakle si pao, i pokaj se, i čini prva dela; a ako ne, doći ću ti uskoro i ukloniću tvoj svećnjak sa njegovog mesta – ako se ne pokaješ.“ Otkrivenje 2:4-5
Šta vredi sva naša revnost, svo poznavanje kanona i sva teološka ispravnost, ako smo usput izgubili „prvu ljubav“ – samog Hrista u srcu i iskrenu ljubav prema bratu svom? Svaki raskol, svako odsecanje udova i svaka anatema počinje upravo tamo gde ova prva ljubav zahladni.
Isto tako, Crkva u Laodikiji savršeno služi kao ogledalo našoj današnjoj tvrdoglavosti i teološkoj nadmenosti. Oni koji su najviše ubeđeni u svoju nepogrešivost, oni kojima je forma postala važnija od suštine, zapravo su pred Bogom najsiromašniji:
📖 – „Zato što govoriš: Bogat sam, i obogatio sam se, i ništa mi ne treba, a ne znaš da si nesrećan, i jadan, i siromašan, i slep, i gol.“ Otkrivenje 3:17
Ovo je konačni poziv na otrežnjenje. Naše ubeđenje da smo uvek „u pravu“ ne sme postati naš idol. Prestanimo da cepamo Telo Hristovo zarad svojih prolaznih uverenja i tvrdokornosti srca. Ako ne otvorimo oči za brata pored sebe, Hristova opomena će postati naša realnost: Gospod će ukloniti naš svećnjak, jer tamo gde nema bratske ljubavi i trpljenja, nema ni Njegove svetlosti.
Geografija vere i pravi duhovni rat: Ko nije protiv nas, za nas je
Da ne bi bilo zabune, ovim rečima ne pokušavamo da branimo, niti da promovišemo Rimokatoličku crkvu ili zapadna učenja. Ali isto tako, ne želimo ni da im sudimo. Ako je nešto od ljudi, propašće, ali ako Gospod hoće da to stoji — stajaće. Nije na nama da preuzimamo ulogu Sudije. Cilj ovde nije da upiremo prstima u one izvan našeg dvorišta, već da optužim nas same, koji smo dopustili da se raskolimo, zavadimo i podelimo unutar sopstvene vere.
Kada osetimo gordost zbog svoje pravoslavne pripadnosti, korisno je postaviti sebi jedno otrežnjujuće pitanje: koje bismo vere bili i kako bismo razmišljali da smo, Božijim promislom, rođeni u Španiji, Italiji, Francuskoj, Americi ili nekoj drugoj zemlji gde pravoslavna vera nije široko rasprostanjena ili uopšte ne postoji? Da li bi naša revnost tada bila usmerena na odbranu tamošnje tradicije? Sveto Pismo nas jasno uči da „Bog ne gleda ko je ko“ (Rimljanima 2:11), već gleda na srce čovekovo.
Ko nije protiv vas, za vas je!
Ovakav isključiv stav i želju za “monopolom” nad Istinom imali su u početku i sami apostoli. U Jevanđelju vidimo kako Jovan prilazi Hristu i ponosno mu prijavljuje kako su zabranili čoveku, koji nije bio deo njihovog užeg kruga, da u Njegovo ime izgoni demone. Ali Gospod im daje odgovor koji i danas ruši naše zidine:
📖 – „Ne branite mu… Jer ko nije protiv vas, za vas je.“
Marko 9:39-40
Mi danas gubimo snagu ratujući protiv sopstvene braće u veri, ili protiv onih koji imaju neko drugačije razmišljanje o tradiciji, a i dalje ispovedaju raspetog i vaskrslog Gospoda. Zaboravljamo stihove apostola Pavla koji nas opominje gde se nalazi pravi front i ko je naš stvarni neprijatelj:
📖 – „Jer naš rat nije protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju.“
Efešanima 6:12
Naš najveći problem i istinska tragedija ovog palog sveta nisu oni koji Hrista slave na drugačiji način. Pravi problem je onaj duh koji navodi ljude da Hrista potpuno odbace. Duhovni rat se vodi protiv sila koje ubeđuju svet u laž. One tvrde da Isus nije ni Mesija, ni Gospod, ni Sin Čovečiji, ni Sin Božiji, ni Spasitelj.
Umesto da se radujemo svakome ko u ovom mračnom svetu priziva Ime Gospodnje, mi se sablažnjavamo oko toga ko je dostojniji Njegove ljubavi. Vreme je da prestanemo da ratujemo jedni protiv drugih. Trebalo bi da u ljubavi i smirenju zajednički stanemo u odbranu onog najsvetijeg. Isus Hristos je zaista Sin Božiji i jedini Spasitelj sveta.
Konačni sud: Ljubav kao jedino merilo
Na kraju istorije, Hristos nas neće pitati koliko smo teoloških argumenata dobili, koliko smo puta bili „u pravu“. Neće nas pitati ni kom smo crkvenom krilu pripadali. Prema Jevanđelju po Mateju, jedini kriterijum Strašnog Suda biće to koliko smo ljubavi imali prema bližnjem. Da li smo ga nahranili, obukli, utešili i oprostili mu.
Svaki put kada na tuđe grehe dodamo svoju gordost, osudu i učestvujemo u razdorima, mi se udaljavamo od Gospoda. Nije važno da li su drugi u pravu; važno je da li smo mi sa Hristom. A sa Hristom možemo biti samo ako smo jedno u ljubavi. Zato je uvek neuporedivo bolje oprostiti, pretrpeti nepravdu i smiriti se. Bolje je ostati siromšnog duha – nego formalno ostati „u pravu“, a iz svog srca proterati Hrista.
Nedavno smo se aktivirali na društvenim mrežama i vaša podrška bi nam mnogo značila! Hvala za podršku i što ste s nama!
