U početku beše „REČ“ – Logos
U Jovanovom Jevanđelju 1, Hristos se pominje kao Reč ili Logos.
“Reč” ili Logos potiče iz grčke filosofije, posebno učenja stoicizma i platonizma. U tim filosofijama, Logos je predstavljao racionalni princip koji je upravljao i uređivao univerzum. Na njega se gledalo kao na posrednika između Boga i sveta, kroz koji se izražavala božanska mudrost i razum.
Nazivajući Isusa tj, na hebrejskom jeziku Ješuu Rečju ili Logosom, Apostol Sveti Jovan Bogoslov naglašava njegovu božansku prirodu i ulogu u stvaranju. Odlomak kaže da je Reč bila kod Boga i da je bila Bog, ukazujući na večno postojanje i božanstvo Isusa – Ješue. Takođe tvrdi da je sve stvoreno kroz njega, i za njega.
Reč koja postaje telo
u Hristosovoj ličnosti ukazuje na inkarnaciju — veru da je Bog preuzeo ljudski oblik u Isusu -Ješui Mesiji. Ovo otkriva Božju želju da se intimno poveže sa čovečanstvom, da kroz sina otkrije Sebe i da donese spasenje čovečanstvu.
Koncept Logosa dalje ističe Ješuu kao otelotvorenje Božje komunikacije i otkrivenja. Kao što reči prenose značenje i znanje, Ješua je došao da saopšti Božju istinu i otkrije Oca čovečanstvu. Kroz Ješuu se obznanjuje Božja ljubav, milost i otkupljenje.
Sve u svemu, označavanje Hristosa tj. Mesije kao Reči ili Logosa u Jovanu 1. naglašava njegovu božansku prirodu, njegovu ulogu u stvaranju, inkarnaciji i njegovu funkciju otkrivača Božje istine i ljubavi čovečanstvu.
Grčki tekst i prevod
Ἐν ἀρχῇ ἦν ὁ λόγος καὶ ὁ λόγος ἦν πρὸς τὸν θεόν καὶ θεὸς ἦν ὁ λόγος. οὗτος ἦν ἐν ἀρχῇ πρὸς τὸν θεόν. πάντα δι᾽ αὐτοῦ ἐγένετο καὶ χωρὶς αὐτοῦ ἐγένετο οὐδὲ ἕν ὃ γέγονεν
U početku beše Reč, i Reč je bila kod Boga, i Reč je bila Bog. Ona je u početku bila kod Boga. Sve je kroz nju postalo i bez nje nije postalo ništa što je postalo.
Jovan 1:1-3
Interpretacije Irenaja Lionskog
Prema Irenaju Lionskom (oko 130–202), učeniku Polikarpa (oko pre-69–156), Jovan Apostol je napisao ove reči posebno da bi opovrgao učenja Cerinta, koji je živeo i podučavao u Efesu, gradu u kojem se Jovan nastanio nakon povratka iz izgnanstva na Patmosu. Dok je Cerint tvrdio da je svet stvorila “izvesna Moć daleko odvojena od … Svemogućeg Boga”, Jovan je, prema Irenaju, kroz Jovan 1:1-5, predstavio Svemogućeg Boga kao Stvoritelja – “po Njegovoj Reči”. I dok je Cerint pravio razliku između čoveka Isusa (Ješue) i “Hristosa odozgo”, koji je sišao na čoveka Isusa (Ješuu) prilikom njegovog krštenja, Jovan je, prema Irenaju, predstavio pre-egzistentnu Reč i Isusa (Ješuu) Hristosa kao jedno te isto.
Jovan u Knjizi Otkrivenja
Lik u Knjizi Otkrivenja nazvan je “Reč Božija”, a prati ga “vojske koje su na nebu” (Otk 19:13–14).
Dalje informacije: Jovan 1:1 § Jovan 1:1 u engleskim verzijama Stephen L. Harris tvrdi da je Jovan adaptirao Filonov koncept Logosa, identifikujući Isusa (Ješuu) kao inkarnaciju božanskog Logosa koji je stvorio univerzum.
Dok se Jovan 1:1 generalno smatra prvim pomenom Logosa u Novom Zavetu, može se reći da se prvi pomen nalazi u knjizi Otkrivenja. U njoj se Logos pominje kao “Reč Božija”, koja pri Drugom dolasku jaše na belom konju u bitku kod Armagedona noseći mnoge krune i identifikovana je kao Kralj nad kraljevima i Gospod nad gospodarima:
On je odeven u haljinu natopljenu krvlju, i Njegovo ime je Reč Božija … I na Njegovoj haljini i na bedru ima napisano ime: “kralj nad kraljevima i gospodar nad gospodarima”.
Razvoj teme u Prvoj poslanici Jovanovoj
Jovan 1 tema se razvija u Prvoj poslanici Jovanovoj (1 Jovan). Slično kao Jovan 1:1-5, 1 Jovan 1:1 takođe se odnosi na početak (archē) i na Reč (ho lógos). 1 Jovan 1 ne pominje stvaranje (vidi Jovan 1:3) već proširuje dva druga koncepta pronađena u Jovan 1:4, naime život i svetlost (1 Jovan 1:1-2, 5-7). Dakle, izgleda da se samo prvi deo 1 Jovan 1:1 “Što je bilo od početka” odnosi na preinkarniranu Reč. Ostatak 1 Jovan 1 opisuje inkarniranu Reč:
Što je bilo od početka, što smo čuli, što smo videli očima svojim, što smo posmatrali i ruke naše pipale – to objavljujemo u vezi sa Rečju života.
— 1 Jovan 1:1 (NIV) Luka 1:1-2 Kao Jovan 1:1-5, i Luka 1:1-2 se odnosi na početak i na reč:
Uloga u Lukinom evanđelju
Luka 1:1-2 … da sastavim istoriju događaja koji su se zbili među nama, kao što su nam predali oni koji su od početka (archē) bili očevici i sluge reči (lógos).
— Luka 1:1-2 (NASB) David Lyle Jeffrey i Leon Morris su u “reči” videli referencu na Isusa (Ješuu) Hristosa. Međutim, ova referenca nije prikazivala istu značajnu teologiju Logosa kao što je prikazano u Jovanovom jevanđelju. U kontekstu, to se odnosi na evanđeljsku poruku o Isusu (Ješui) i njegovom učenju, a ne na njegovu titulu ili identitet.
Septuaginta i hrišćanska teologija
Određene reference na termin logos u Septuaginti u hrišćanskoj teologiji se uzimaju kao prefigurisanje novozavetne upotrebe, kao što je Psalam 33:6, koji se direktno odnosi na narativ o stvaranju iz Postanja. Teofil Antiohijski pominje ovu vezu u “Autoliku” 1:7.
Irenej Lionski je objasnio Psalam 33:6 kao da je “Jedan Bog, Otac, nestvoreni, nevidljivi, tvorac svih stvari … stvorio stvari koje su nastale … po [Reči]” i “ukrasio sve stvari … po [Duhu]”. Dodao je, “prikladno je da se Reč naziva Sinom, a Duh Mudrošću Božijom.”
Origen Aleksandrijski takođe vidi u tome delovanje Trojstva, misteriju koju je predočio psalmista David. Avgustin Hiponski je smatrao da su u Psalmu 33:6 i logos i pneuma “na ivici da budu personifikovani”.
Citati iz Psalma 33:6
Τῷ Λόγῳ τοῦ Κυρίου οἱ Οὐρανοὶ ἐστερεώθησαν, καὶ τῷ Πνεύματι τοῦ στόματος αὐτοῦ πᾶσα ἡ δύναμις Αὐτῶν
Rečju (Lógo) Gospodnjom nebesa su utvrđena, i duhom (Pnéumati) usta Njegovih sva vojska njihova
— Psalam 33:6
Hristos prenosi Očevu reč!
Hristos prenosi Očevu reč!
Kada je Hristos dao svoje odgovore, poređenja i učenja, dosledno je crpeo iz svetih spisa Starog zaveta.
Važno je napomenuti da Jevreji nisu posedovali spise Novog zaveta sve do prvog veka nove ere, kada su napisani.
Hristos je preneo reči Svog Oca, koje su Mu poverene kroz Duha Svetoga, da se saopšte ljudima i kasnije zabeleže po Očevoj volji.
Od samog početka Božijeg stvaranja, Hristos je postojao i sve je stvoreno kroz Njega i za Njega. Vidimo dokaz za to u božanskom savetovanju:
“Hajde da načinimo čoveka na svoju sliku, sličnog nama.”
Prepoznavanje Božanske prisutnosti u Starom zavetu
I Otac, Sin i Duh Sveti su prevazišli vreme i postojali su pre njegovog nastanka. U Starom zavetu, Otac, obznanjen kao JHVH, Drevni, El Šadaj (Svemogući vladar neba) od Mojsijevog Doba obznanjen kao Jehova (Jahve) ili skraćeno JAH, je izgovorio svoju reč.
Poverio je svoju reč prorocima, od kojih je najveći Ješua Mesija. Međutim, Ješua nije samo prorok, već mnogo više — On je inkarnirani Sin Božiji i on je ta reč koju su proroci propovedali.
Svaki od proroka da bi potvrdio božiju reč rekao bi: Ovako govori JHVH, ili OVAKO GOVORI GOSPOD pa od reči do reči navode. Za razliku od njih Isus (Ješua) nije govorio ovako, već je govorio, čitali ste da je pisano, A JA VAM KAŽEM…Time obznanjujući uprav da je on taj koji je GOVORIO!
Dakle, kada Hristos izjavljuje: „Ja ne govorim sam od sebe, nego mi je Otac koji me posla zapovedio šta da kažem“, postaje očigledno da On prenosi reč Očevu. Otac govori KROZ Njega, i Njegove reči nose vlast Oca.
Slično tome, svaki poslat anđeo i svaki prorok koji je naručen imali su mandat da prenesu poruku tačno onako kako im je data. Niko nije imao pravo da dodaje ili oduzima.
Božansko otkrivenje je trebalo da bude poznato onako kako je preneseno, bez ljudskog izuma. Zbog toga su dobili instrukcije da verno zabeleže reč, pazeći da niko ne odstupi od njenog pravog značenja.
Anđeli su bili poslani sa svicima osuda, tužbalicama i proročanstvima koje su proroci morali da objavljuju doslovno, pozivajući na pokajanje. Oni nisu govorili u svoje ime nego u ime Boga.
U početku beše „REČ“ – u Starom i u Novom Zavetu
Stari Zavet
Za mnoge je zaista začuđujuće što otkriju da je Hristos prisutan i u Starom zavetu. Na grčkom, On je simbolizovan slovima Alfa i Omega, dok je na hebrejskom predstavljen Alef-Tav, koji označava početak i kraj, ili prvi i poslednji.
Ova duboka veza je očigledna kroz svete spise. Zanimljivo je da se kombinacija Alef-Tav, koja predstavlja A do Z ili prvo i poslednje slovo, pojavljuje 9612 puta u Starom zavetu, što je daleko više od pojavljivanja u Novom zavetu, koji je samo 983 puta.
Važno je napomenuti da je Alef-Tav jedinstveni hebrejski lik za koji se veruje da simbolizuje Hristosa i Božji potpis.
Ovaj simbol se nalazi isključivo u hebrejskoj Bibliji. Alef predstavlja glavu bika, dok je Tav u obliku krsta, što simbolično znači da će žrtva biti prinesena na krstu Golgote.
Hristos, kao prvi i poslednji, otkriva se kroz Alef-Tav u Starom Zavetu. Uprkos čestoj pojavi, ovaj simbol nikada nije preveden ili interpretiran na bilo koji drugi jezik.
Zaključak je odjek u spisima Jovana, gde Bog Otac objavljuje svoje prisustvo u Sinu i potvrđuje da je Sin Prvi i Poslednji. Kroz Njega se pomiruju vidljivo i nevidljivo, i razbija se zid koji je postavljen zbog greha izmedju Boga i ljudi. Kroz Sina se rađa nova tvorevina, ispunjavajući prvobitni plan pokrenut od Rajskog vrta. Pomirenje i jedinstvo ova dva carstva se postižu u Hristosu, koji stoji kao oličenje Božje božanske namere.
Ovako kaže Jehova, Car i Otkupitelj Izraelov, Jehova nad vojskama:
„Ja sam Prvi i Poslednji;
osim mene nema Boga.
Ko je kao ja? Neka se javi.
Neka to objavi i obrazloži mi.
Ko je još davno najavio šta će biti?
Neka nam on prorekne šta će biti.
Ne drhtite, ne bojte se.
Zar to nisam ja još davno
objavio i prorekao?
Vi ste mi svedoci.
Ima li Boga osim mene?
Ne, nema druge Stene,
ni za jednu ne znam.
Isaija 44:6-8
U početku beše „REČ“
בְּרֵאשִׁיתבָּרָא אֱלֹהִים אֵת הַשָּׁמַיִם וְאֵת הָאָֽרֶץ׃
U početku Bog rečju stvori nebesa I zemlju“
Ἐν ἀρχῇ ἦν ὁ λόγος καὶ ὁ λόγος ἦν πρὸς τὸν θεόν καὶ θεὸς ἦν ὁ λόγος. οὗτος ἦν ἐν ἀρχῇ πρὸς τὸν θεόν. πάντα δι᾽ αὐτοῦ ἐγένετο καὶ χωρὶς αὐτοῦ ἐγένετο οὐδὲ ἕν ὃ γέγονεν
U početku beše Reč, i Reč je bila kod Boga, i Reč je bila Bog.Ona je u početku bila kod Boga. Sve je kroz nju postalo i bez nje nije postalo ništa što je postalo.
Tada Bog reče: „Hajde da načinimo čoveka na svoju sliku, sličnog nama. Neka ima vlast nad ribama u moru i nad pticama na nebu, nad stokom, nad svom zemljom i nad svim stvorenjima koja gmižu po tlu.” I Bog stvori čoveka na svoju sliku. Na Božiju sliku stvori ga, muško i žensko stvori ih.
Postanak 1:26-27
Primećujete li kako iz “On”, prelazi u “Oni”, iz “Ga” – u “Ih”, iz jednine u množinu. I baš kako je žena od iste suštne Adamove postala, kost njegove kosti, tako i Bog otkiva da je iste suštine i Sin Božiji sa njim. I muž i žena nazvani su čovekom. Pa su i Otac i Sin nazvani Bogom tj. Elohimom.
Kroz Reč sve postade:
Da li je Otac kroz Sina stvorio sve što je vidljivo iz onog što je nevidljivo, dali je kroz njega, doveo nevidljivu dušu u vidljivo telo? U Starom zavetu, Isus tj. Ješua je predočen i predstavljen na različite načine. On je pre-inkarnacija Boga Sina, koji deluje u ime Oca na Nebu. Hristos se vidi kao Reč Božija i božanski posrednik između Boga i čovečanstva. Ali kako kaže sam Apostol Pavle, a posrednika nema gde je Jedan, a BOG JE JEDAN. Dakle upravo time obznanjuje JEDNOG BOGA koji je u OCU, SINU I DUHU SVETOME
Ješuino prisustvo kroz stari zavet:
U celom Starom zavetu i ako nije bio obznanjen, Hrestos se naznačuje u različitim ulogama i manifestacijama. On je prisutan kroz Anđela Gospodnjeg. I ako otac nikad nikom od anđela nije rekao danas te rodih. Hristosu je rekao jer je Hristos uzvišeniji od svih anđela i onih koji su stvoreni. On je takođe prikazan kao pre-ovaploćena Reč Božija, koja govori i otkriva Božju volju prorocima i ljudima.
Simbolički prikazi Hristosa kao Reči božije:
Pored toga, Ješua se vidi u različitim simboličkim prikazima. Na primer, on je prikazan kao Pashalno Jagnje u levitskim zakonima, Prvosveštenik koji se zalaže za narod, Stena koja je davala vodu u pustinji i Onaj koji je sa Mojsijem razgovravao sedeći u Šatoru sastanka, odvojen zavesom, od čije bi slave, čitavo Mojsijevo lice bleštalo, ta ga je ovaj zaklanjao velom. Sin čovečiji na prestolu slave, koji sedi na tronu. tj. Kovčegu saveza.
Sve u svemu, Ješuino prisustvo u Starom zavetu ukazivalo je na njegovu buduću inkarnaciju kao Mesije, ispunjavajući Očev plan iskupljenja za čovečanstvo. On je centralna figura kroz koju Nebeski Otac deluje i otkriva Sebe čovečanstvu.
Ja sam Alfa i Omega, kaže Gospod Bog, koji jeste, koji je bio i koji dolazi, Svedržitelj.
Otkrivenja 1:8
Ne boj se. Ja sam Prvi i Poslednji i Živi. Bio sam mrtav, a sad sam, evo, doveka živ i imam ključeve Smrti i Podzemlja.
Otkrivenja 1:17-18
Ja sam Alfa i Omega, početak i svšetak, prvi i poslednji.
Blago onima koji izvršavaju NJEGOVE ZAPOVESTI da imaju pravo na drvo života i mogu da uđu kroz vrata u grad.
Otkrivenja 22:13
U početku beše “REČ” – Naš Gospod Ješua Mesija – Isus Hristos je zaista Reč Božija. Jer u početku, pre samog vremena, Reč je postojala, prebivajući u savršenom jedinstvu sa Bogom, budući da je i sam Jedinosušan ocu (od iste suštine).
Reč Božija poseduje moć da iz haosa iznese život i red jer je sve postalo kroz njega i za njega. Ne samo da je kroz Hristosa sila koja stoji iza svega što jeste, nego je i kroz njega otkivena Božija tajna. U Njoj obitava punoća božanske mudrosti i istine.
Rečju je obznanjen Otac:
Kroz svoja učenja, svoja dela i samo svoje biće, On je otkrio pred nama karakter i volju našeg Nebeskog Oca. U Hristu smo svedoci savršenog otkrivenja Božje prirode i namere, jer je On otelotvorenje božanske blagodati i istine.
Ovaplićena reč božija:
Reč Božija postade telo i nastani se među nama! U izvanrednom činu ljubavi i poniznosti, On je uzeo na sebe naš ljudski lik, da bismo mogli da vidimo Njegovu slavu. Ješua Mesija, ovaploćena Reč božija, hodao je ovom zemljom, otkrivajući srce Božje kroz Njegove reči, Njegova dela i Njegovu požrtvovanu smrt na krstu. U Njemu se prepliće večno i vremensko, otvarajući novu eru spasenja i pomirenja.
Značaj
Nemojmo zanemariti značaj ove duboke stvarnosti, jer u Hristu nalazimo posrednika između Boga i čoveka. On stoji kao most koji premošćuje ponor između naše pale prirode i svetosti našeg Nebeskog Oca. Svojom žrtvom On nam donosi oproštaj, iskupljenje i večni život. U Njemu otkrivamo punoću Božje ljubavi i blagodati, pozivajući nas na obnovljeni odnos sa našim Stvoriteljem.
Stoga, radujmo se, jer je Reč Božija progovorila, i Njegove reči odjekuju kroz vekove. Uperimo oči u Isusa (Ješuu) Hrista, našeg Gospoda i Spasitelja, jer u Njemu se ispunjava božanska poruka spasenja. Neka naši životi budu svedočanstvo preobražavajuće moći Reči, dok hodamo u poslušnosti Njegovim učenjima i objavljujemo Njegovo slavno ime svim narodima.
A on – istinska svetlost koja prosvetljuje svakog čoveka – došao je na svet. Bio je na svetu i svet je kroz njega postao, ali ga svet nije prepoznao. Svojima je došao, ali oni ga nisu primili. A onima koji su ga primili dao je moć da postanu Božija deca –onima koji veruju u njegovo ime, koji nisu rođeni prirodnim putem, ni od volje tela, ni od volje muža, već od Boga. I Reč je postala telo i nastanila se među nama, i mi smo gledali njenu slavu, slavu Jedinorođenoga od Oca, punog milosti i istine.
Jovan 1:9-14
Rano hrišćanstvo
Ignjatije Antiohijski
Prva sačuvana hrišćanska referenca na Logos pronađena u spisima izvan Novog Zaveta pripada Jovanovom učeniku Ignjatiju (oko 35–108), episkopu Antiohije, koji u svojoj poslanici Magnežanima piše: “postoji jedan Bog, koji se manifestovao kroz Isusa (Ješuu) Hrista, svog Sina, koji je Njegova večna Reč, ne nastajući iz tišine” (tj. nije bilo vremena kada On nije postojao). Na sličan način, on govori Efežanima o Sinu koji je “posedovao i telo i duh; i stvoren i nestvoren; Bog koji postoji u telu; pravi život u smrti; i od Marije i od Boga; prvo pasivan a zatim nepasivan.”
Justin Mučenik
Prateći Jovana 1, rani hrišćanski apologeta Justin Mučenik (oko 150) identifikuje Isusa (Ješuu) kao Logosa. Poput Filona, Justin je takođe identifikovao Logos sa Anđelom Gospodnjim, i takođe je identifikovao Logos sa mnogim drugim teofanijama Starog Zaveta, koristeći to kao način argumentovanja za hrišćanstvo pred Jevrejima:
“Davaću vam još jedno svedočanstvo, prijatelji moji, iz Pisma, da je Bog rodio pre svih stvorenja Početak, [koji je] određena racionalna moć [proistječuća] iz Njega samog, koju Sveti Duh naziva, sada Slava Gospodnja, sada Sin, zatim Mudrost, zatim Anđeo, zatim Bog, zatim Gospod i Logos;”
U svom Dijalogu sa Trifonom, Justin objašnjava kako hrišćani veruju da je Logos,
“…nedeljiv i neodvojiv od Oca, kao što kažu da je svetlost sunca na zemlji nedeljiva i neodvojiva od sunca na nebu; kada ono zađe, svetlost zalazi zajedno sa njim; tako Otac, kada želi, kažu oni, izaziva da Njegova moć izvire, i kada želi, vraća je sebi … I da je ta moć koju proročka reč naziva Bogom … nije označena [kao različita] samo po imenu kao svetlost sunca, već je zaista nešto numerički različito, raspravljao sam ukratko u onome što je prethodilo; kada sam tvrdio da je ta moć rođena od Oca, Njegovom moći i voljom, ali ne po odsecanju, kao da je suština Oca podeljena; kao što sve druge stvari koje su podeljene i razdeljene nisu iste nakon što su bile podeljene: i, radi primera, uzeo sam slučaj vatre koja se pali od vatre, koju vidimo kao odvojenu od nje, a ipak ona od koje se mnoge mogu zapaliti ni na koji način nije umanjena, već ostaje ista.”
U svojoj Prvoj Apologiji, Justin je koristio stoički koncept Logosa u svoju korist kao način argumentovanja za hrišćanstvo pred nejevrejima. S obzirom da bi grčka publika prihvatila ovaj koncept, njegov argument se mogao koncentrisati na identifikaciju ovog Logosa sa Isusom (Ješuom).
Teofil Antiohijski
Teofil, patrijarh Antiohije (umro oko 180) u svojoj Apologiji Autoliku takođe identifikuje Logos kao Sina Božijeg, koji je jedno vreme bio unutra u Ocu, ali je rođen od Oca pre stvaranja:
“I prvo, učili su nas jednodušno da je Bog stvorio sve stvari iz ničega; jer ništa nije bilo suvremeno Bogu: ali On, budući svoje vlastito mesto, i ne želeći ništa, i postojao pre vekova, želeo je da stvori čoveka po kome bi bio poznat; za njega je, dakle, pripremio svet. Jer onaj koji je stvoren takođe je potreban; ali onaj koji je nestvoren ne treba ništa. Bog je, dakle, imao svoju Reč unutra u svojim vlastitim utrobama, rodio ga je, izgovarajući ga zajedno sa svojom vlastitom mudrošću pre svih stvari. Imao je ovu Reč kao pomoćnika u stvarima koje su stvorene od Njega, i po Njemu je stvorio sve stvari … Ne kao što pesnici i pisci mitova govore o sinovima bogova rođenim iz odnosa [sa ženama], već kao što istina objašnjava, Reč, koja uvek postoji, prebivajući u srcu Božijem. Jer pre nego što je išta nastalo, imao ga je kao savetnika, kao svoj vlastiti um i misao. Ali kada je Bog želeo da stvori sve što je odredio, rodio je ovu Reč, izgovorenu, prvorođenca sveg stvaranja, ne prazneći sebe od Reči [Razuma], već rađajući Razum, i uvek razgovarajući sa svojim Razumom.”
On vidi u tekstu Psalma 33:6 delovanje Trojstva, prateći ranu praksu identifikacije Svetog Duha kao Mudrosti (sophía) Božije kada piše da “Bog po svojoj Reči i Mudrosti stvorio sve stvari; jer po svojoj Reči nebesa su stvorena, i sva vojska njihova po Duhu usta Njegovih” Tako izražava u svom drugom pismu Autoliku, “Na sličan način i tri dana koja su bila pre svetlila, su tipovi Trojstva, Boga, Njegove Reči i Njegove mudrosti.”
Atenagora Atinski
Do treće četvrtine drugog veka, progon hrišćanstva bio je vođen na mnoge načine. Zbog njihovog negiranja rimskih bogova i odbijanja učešća u žrtvama carske religije, hrišćani su trpeli progon kao “ateisti”. Zato je rani hrišćanski apologeta Atenagora (oko 133 – oko 190) u svom obraćanju ili molbi carevima Marku Aureliju i njegovom sinu Komodu u odbrani hrišćanstva (oko 176), izrazio hrišćansku veru protiv ove optužbe. Kao deo ove odbrane, on artikuliše doktrinu Logosa, izražavajući paradoks Logosa koji je i Sin Božiji kao i Bog Sin, i Logosa koji je i Sin Oca kao i jedno sa Ocem, govoreći:
“Ko bi, dakle, ne bio zapanjen čuvši da se ljudi nazivaju ateistima koji govore o Bogu Ocu, i o Bogu Sinu, i o Svetom Duhu, i koji izjavljuju i njihovu moć u jedinstvu i njihovu razliku u poretku? … Sin Božiji je Reč [Logos] Oca, u ideji i u delovanju; jer po Njegovom uzoru i po Njemu su sve stvari stvorene, Otac i Sin su jedno. I, Sin je u Ocu i Otac u Sinu, u jedinstvu i moći duha, razum [Nous] i razumna reč [Logos] Oca je Sin Božiji. Ali ako vam, u vašoj vrhunskoj inteligenciji, padne na pamet da pitate šta znači Sin, ukratko ću reći da je On prvi produkt Oca, ne kao da je doveden u postojanje (jer od početka, Bog, koji je večni um [Nous], imao je Reč u Sebi, budući od večnosti racionalan [Logikos]; ali u meri u kojoj je On izašao da bude ideja i pokretačka snaga svih materijalnih stvari, koje su ležale kao priroda bez atributa, i neaktivna zemlja, grublji delovi pomešani sa lakšim…”.
Atenagora dalje apeluje na zajedničku vladavinu rimskog cara sa svojim sinom Komodom, kao ilustraciju Oca i Reči, njegovog Sina, kome on tvrdi da su sve stvari podložne, govoreći:
“Jer kao što su sve stvari podređene vama, ocu i sinu, koji ste primili kraljevstvo odozgo (jer ‘duša kralja je u ruci Božijoj,’ kaže proročki Duh), tako su i jednom Bogu i Reči koja izlazi od Njega, Sinu, koju shvatamo kao neodvojivu od Njega, sve stvari na isti način podložne.”
U ovoj odbrani on koristi terminologiju zajedničku filozofijama svog vremena (Nous, Logos, Logikos, Sofia) kao sredstvo da hrišćansku doktrinu učini prihvatljivom filozofijama svog vremena.
Ireneje Lioński
Ireneje (oko 130–202), učenik učenika apostola Jovana, Polikarpa, identifikuje Logosa kao Isusa (Ješuu), kroz koga su sve stvari stvorene, i koji se pre svog utelovljenja pojavljivao ljudima u teofanijama, razgovarajući sa predmojsejevskim patrijarsima, sa Mojsijem na gorućem grmu, sa Avramom u Mamreju i na drugim mestima, otkrivajući im nevidljive stvari Oca. Posle ovih stvari, Logos je postao čovek i pretrpeo smrt na krstu. U svojoj “Demonstraciji apostolskog propovedanja”, Ireneje definiše drugu tačku vere, posle Oca, kao:
“Reč Božija, Sin Božiji, Hrist Isus (Ješua), naš Gospod, koji se manifestovao prorocima prema obliku njihovog proricanja i prema metodi raspolaganja Oca: kroz koga su sve stvari stvorene; koji je takođe na kraju vremena, da dovrši i sakupi sve stvari, postao čovek među ljudima, vidljiv i opipljiv, da ukine smrt i pokaže život i stvori zajednicu jedinstva između Boga i čoveka.”
Logos je Sin
Ireneje piše da je Logos oduvek bio Sin, nestvoren, večni i jedno sa Ocem, kojem je Otac govorio pri stvaranju rekavši: “Hajde da stvorimo čoveka.” Kao takav, on pravi razliku između stvorenja i stvoritelja, tako da
“Onaj koji je stvorio sve stvari može se jedino, zajedno sa svojom Reči, pravilno nazvati Bogom i Gospodom: ali stvari koje su stvorene ne mogu imati ovaj termin primenjen na njih, niti bi trebale pravedno uzeti to ime koje pripada Stvoritelju.”
Ponovo, u svojoj četvrtoj knjizi protiv jeresi, nakon što je identifikovao Hrista kao Reč, koja je govorila Mojsiju na gorućem grmu, piše: “Hrist sam, dakle, zajedno sa Ocem, je Bog živih, koji je govorio Mojsiju, i koji se manifestovao patrijarsima.”
Prema Ireneju, Jovan je napisao Jovan 1:1-5 da bi opovrgao greške koje je proklamovao Cerint. Ovaj je učio “da svet nije stvorio primarni Bog, već određena Moć daleko odvojena od Njega. … On je predstavljao Isusa (Ješuu) kao nekoga ko nije rođen od device, već kao sina Josifa i Marije prema uobičajenom toku ljudske generacije.” Nadalje, Cerint je pravio razliku između “Isusa (Ješue), Sina Stvoritelja” i “Hrista odozgo” i rekao je da je “nakon [Isusovog] krštenja, Hrist sišao na njega u obliku goluba od Vrhovnog Vladara.” Ali, nakon što je “Hrist napustio Isusa (Ješuu) … Isus (Ješua) je pretrpeo i ponovo ustao.”
Irenej je napisao da je Jovan napisao ove stihove da opovrgne ove greške i da izjavi:
“Da postoji jedan Svemoćni Bog, koji je stvorio sve stvari svojom Reči,” i “Da je kroz Reč, kroz koju je Bog stvorio stvaranje, On takođe darovao spasenje ljudima.”
Dakle, dok je Cerint tvrdio da je svet stvorila “određena Moć daleko odvojena od” svemoćnog Boga, Jovan je, prema Ireneju, predstavio Svemoćnog Boga kao Stvoritelja – “svojom Rečju.” I dok je Cerint pravio razliku između čoveka Isusa (Ješue) i “Hrista odozgo,” koji je sišao na čoveka Isusa (Ješuu) pri njegovom krštenju, Jovan je, prema Ireneju, predstavio preegzistentnu Reč i Isusa (Ješue) Hrista kao jedno i isto.
Aleksandrija
Mešanje paganske i hrišćanske misli bilo je karakteristično za aleksandrijsko učenje i prisutno u delima Ćirila Aleksandrijskog i Didima Slepe.
U Svetoj knjizi Velikog Nevidljivog Duha (poznatoj i kao Jevanđelje Egipćana), tekstu iz ranog hrišćanskog gnosticizma, Logos se pojavljuje kao božanska emanacija ili eon velikog duha ili Monada i meša se sa praiskonskim Adamom.
Post-nicijska hrišćanstvo
Prvi sabor u Konstantinopolju 381. godine proglasio je da je Logos Bog, rođen i stoga razlikovan od Oca, ali, budući da je Bog, iste suštinske prirode (essence).
Fotin je poricao da je Logos kao Mudrost Božija imao sopstveno postojanje pre Hristovog rođenja.
Postapostolski hrišćanski pisci su se borili sa pitanjem identiteta Isusa (Ješue) i Logosa. Doktrina Crkve nikada nije promenila svoje tvrđenje da je Isus (Ješua) bio Logos. Svaki od prvih šest ekumenskih sabora definisao je Isusa Hrista kao potpuno Boga i potpuno čoveka. To je počelo od Prvog nikejskog sabora (325) do Trećeg sabora u Konstantinopolju (680–681).
Hrišćanstvo nije prihvatilo platonistički argument da je duh dobar, a telo zlo. Zbog toga čovek Isus (Ješua) ne može biti Bog. Takođe, hrišćanstvo nije prihvatilo nijedno platonističko verovanje koje bi Isusa (Ješuu) učinilo nečim manje od potpuno Boga i potpuno čoveka u isto vreme.
Originalno učenje Jovanovog jevanđelja glasi: “U početku beše Logos, i Logos beše u Boga, i Logos beše Bog. … I Logos postade telo i nastani se među nama.” Konačna hristologija Halkidona, potvrđena Trećim saborom u Konstantinopolju, bila je da je Isus (Ješua) Hristos i Bog i čovek. Te dve prirode su nerazdvojne, nedeljive, nepomešane i nepromenljive.
Moderne reference
Dana 1. aprila 2005. godine, kardinal Jozef Racinger (koji je nešto više od dve nedelje kasnije postao papa Benedikt XVI) nazvao je hrišćansku religiju religijom Logosa:
“Hrišćanstvo mora uvek pamtiti da je religija ‘Logosa’. To je vera u ‘Creatore Spiritus’, u Stvoritelja Duha, iz kojeg proizilazi sve što postoji. Danas, to bi trebalo da bude upravo njegova filozofska snaga, ukoliko je problem da li svet dolazi iz iracionalnog, i da li je razum stoga samo ‘podproizvod’, povremeno čak i štetan za njegov razvoj, ili da li svet dolazi iz razuma, i stoga je njegov kriterijum i cilj. Hrišćanska vera naginje ka ovoj drugoj tezi, imajući tako, sa čisto filozofske tačke gledišta, stvarno dobre karte za igranje, uprkos činjenici da mnogi danas smatraju samo prvu tezu kao jedinu modernu i racionalnu par excellence. Međutim, razum koji izvire iz iracionalnog, i koji je, u konačnom zaključku, sam iracionalan, ne predstavlja rešenje za naše probleme. Samo kreativni razum, koji se u raspetom Bogu manifestuje kao ljubav, može nam zaista pokazati put. U tako neophodnom dijalogu između sekularista i katolika, mi hrišćani moramo biti veoma pažljivi da ostanemo verni ovoj fundamentalnoj liniji: živeti veru koja dolazi iz ‘Logosa’, iz kreativnog razuma, i koja je, zbog toga, otvorena za sve što je zaista racionalno.”
Moralni zakon upisan u ljudska srca
Katolici mogu koristiti Logos da se odnosi na moralni zakon upisan u ljudska srca. Ovo značenje dolazi iz Jeremije 31:33 (proroštvo o novom savezu): “Staviću svoj zakon u njihova srca.” Sveti Justin je pisao da oni koji nisu prihvatili Hrista, ali slede moralni zakon svog srca (Logos), slede Boga, jer je Bog taj koji je upisao moralni zakon u srce svake osobe. Iako čovek možda ne prepoznaje eksplicitno Boga, on ima Hristov duh ako sledi Isusove (Ješuine) moralne zakone, upisane u njegovo srce.
Hristos kao racionalnost
Majkl Heler je tvrdio “da Hristos kao logos implicira da je Božija imanencija u svetu njegova racionalnost.”
Prevodi
Koine grčki termin logos preveden je u Vulgati sa latinskim verbum. I logos i verbum se koriste za prevođenje reči דבר (dabar) u Hebrejskoj Bibliji.
Prevod poslednje četiri reči iz Jovana 1:1 (θεὸς ἦν ὁ λόγος) bio je posebno tema rasprave u zapadnom hrišćanstvu u savremenom periodu. Rasprava se uglavnom odnosi na upotrebu člana ὁ unutar rečenice, gde su neki tvrdili da odsustvo člana pre θεός (‘Bog’) čini ga neodređenim i stoga bi trebalo da rezultira prevodom „i reč je bila bog“. Ovaj prevod se može naći u Prevodu Novi svet Jehovinih svedoka i u unitarijanskom prevodu Tomasa Belšama iz 1808. godine revizije prevoda Vilijama Njukoma. Grčki učenjaci poput Džejsona BeDuhna su takođe osporavali tradicionalni prevod, idući toliko daleko da su izjavili:
Gramatika, Jovan 1:1 nije težak stih za prevođenje. Sledi poznate, obične strukture grčkog izraza. Leksički (međurečnički) prevod kontroverzne rečenice bi glasio: „I bog je bila Reč.“ Minimalni bukvalni (formalna ekvivalencija) prevod bi preuredio red reči da odgovara pravilnom engleskom izrazu: „I reč je bila bog.“ Pretežna evidencija, iz grčke gramatike, iz književnog konteksta i iz kulturnog okruženja, podržava ovaj prevod, od kojih je „reč je bila božanska“ malo doteranija varijanta sa istim osnovnim značenjem. Ovi prevodi su superiorniji u odnosu na tradicionalni prevod koji se suprotstavlja ovim trima ključnim faktorima koji vode tačnom prevodu. NASB, NIV, NRSV i NAB slede prevod koji su smislili prevodioci KJV. Ovaj prevod čeka odgovarajuću odbranu, jer nijedna očigledna ne proizlazi iz grčke gramatike, književnog konteksta Jovana ili kulturnog okruženja u kojem Jovan piše. (Džejson BeDuhn, Istina u prevodu)
Drugi, ignorišući funkciju člana u potpunosti, predložili su prevod „i Bog je bila Reč“, mešajući subjekat i predikat. Kolvelovo pravilo nalaže da u ovoj konstrukciji, koja uključuje izjednačavajući glagol kao i nominativ predikata u naglašenoj poziciji, član služi da razlikuje subjekat (Reč) od predikata (Bog). U takvoj konstrukciji, predikat, budući u naglašenoj poziciji, ne treba smatrati neodređenim. Stoga, najčešći engleski prevod je „reč je bila Bog“, iako postoje čak i naglašeniji prevodi kao što su „reč je bila sam Bog“ (Amplified Bible) ili „reč je bila zaista Bog“ (Contemporary English Version). Prema prevodu Istočne/grčke pravoslavne Biblije, „i reč je bila [šta] Bog [je bio]“, fusnota za ovaj stih objašnjava poteškoću:
Ovaj drugi theos bi se takođe mogao prevesti kao ‘božanski’ jer konstrukcija ukazuje na „kvalitativni smisao za theos“. Reč nije Bog u smislu da je ista osoba kao theos pomenut u 1:1a; on nije Bog Otac (Bog apsolutno kao u uobičajenoj NT upotrebi) ili Trojstvo. Poenta je da je Logos iste neproizvedene prirode ili suštine kao Bog Otac, sa kojim večno postoji. Ovaj stih se odražava u Nikejskom verovanju: „Bog (kvalitativno ili izvedeno) od Boga (ličnog, Oca), Svetlost od Svetlosti, pravi Bog od pravog Boga … homoousion sa Ocem.“
Različiti prevodi i interpretacije
Iako je reč najčešći prevod imenice logos, korišćeni su i drugi, manje prihvaćeni prevodi, koji su manje-više pali u zaborav sa porastom razumevanja grčkog jezika u zapadnom svetu. Gordon Klark (1902–1985), na primer, kalvinistički teolog i stručnjak za predsokratovsku filozofiju, poznato je preveo logos kao ‘logika’: „U početku je bila Logika, i Logika je bila s Bogom i Logika je bila Bog.“ Hteo je da implicira ovim prevodom da su zakoni logike izvedeni od Boga i da su deo stvaranja, te stoga nisu sekularni princip nametnut hrišćanskom svetonazoru.
Neki drugi prevodi, poput An American Translation (1935) i Moffatt, New Translation, prevode ga kao „reč je bila božanska“.
Pitanje kako prevesti Logos obrađeno je u Geteovom Faustu. Glavni lik Hajnrih Faust konačno se odlučuje za die Tat. (‘delo’ ili ‘akcija’) Ova interpretacija duguje se hebrejskom דָּבָר (dabar). To ne samo da znači ‘reč’, već se može razumeti i kao delo ili stvar ostvarena. Drugim rečima, „reč je najviša i najplemenitija funkcija čoveka i stoga je identična sa njegovom akcijom.” ‘Reč’ i ‘Delo’ stoga nisu dva različita značenja dabar, već je ‘delo’ posledica osnovnog značenja inherentnog u dabar.“
Koncept Logosa se takođe pojavljuje u Targumima (aramejski prevodi Hebrejske Biblije koji datiraju iz prvih vekova n.e.), gde se termin memra (aramejski za ‘reč’) često koristi umesto ‘Gospod’, posebno kada se odnosi na manifestaciju Boga koja bi se mogla tumačiti kao antropomorfna.
Dragi prijatelji i braćo i sestre,
Želimo vam iskreno zahvaliti na vašoj pažnji i podršci, kao i na tome što nas pratite na društvenim mrežama:
YouTube | Instagram | Facebook.
